5 важних правила у комункацији са децом

Комуникација није само пуко преношење информација, већ и важан елемент у васпитању, помоћу којег можемо да подстакнемо дете на активност, на размишљање, па и на мотивацију и самопоуздање!

Деца су паметна мала бића, брзо и лако уче и памте, што родитеље често уме да завара, па се према њима понашају као према одраслима, а не као према деци.
То се најбоље види кроз примере у комуникацији када родитељи причају са малишанима као са себи равним. При том, не мислим да родитељи треба да „тепају”  и користе „бебећи“ говор, већ да причају тако да их дете стварно разуме и да може да прати ток комуникације.

Зато је корисно да се у разговорима са децом узраста две, три, четири године, придржавамо ових једноставнх правила.

Правило број 1.

Обратите се детету именом и будите у истој равни. Деци најбоље скрећете пажњу када прва реченица почиње њиховим именом и то када сте у истој висини са њим, јер комуникација не може да почне све док се не направи контакт очима са саговорником. То што ви причате док је дете поред вас уопште не значи да сте успоставили комуникацију и не љутите се на дете ако вас није слушало. Оно једноставно није могло да разуме да причате њему. Зато се спустите на његову висину и кажите – Марко, идемо код баке на ручак. Дођи да се спремимо. Када сте успоставили овакав контакт можете да наставите да причате јер онда дете разуме да говорите њему. Ипак, што је дете млађе то контакт очима треба дуже да траје, тј. да га гледате све време док му причате.

Правило број 2.

Користите речи које користи и дете. Некада родитељи у жељи да обогате дететов речник користе речи које су детету, због узраста и вербалних способности, компликоване да их изговори и чије значење му је непознато.  Међутим, ово доводи до две ситуације – прва је да нас дете не слуша јер нас не разуме, а друга је да дете уђе у фрустрацију јер, и поред жеље и воље, једноставно не може да понови неку реч. Зато се држите оне старе „све у своје време“, односно учите дете „тежим и компликованијим“ речима када оно од вас тражи да му их појасните. Наравно, ви можете постепено уводити нове речи, али не када су оне у форми захтева за дете, већ само на „нивоу приче“, а оно ће вас само питати када жели да му објасните неку реч и тада је прави тренутак да то урадите.

Правило број 3.

Користите речи које желите да и дете користи. Изволи, хвала, молим, извини, добар дан, до виђења…, су речи које желимо да говоре и наша деца. Ако знамо да деца највише уче кроз посматрање и опонашање, онда је јасно да и ми родитељи треба да говоримо исто оно што од детета очекујемо (и обрнуто, да избегавамо речи које не желимо да наше дете говори). Не можемо очекивати да се дете извини или захвали ако оно од нас то никада не чује. Чак и када му кажете – Захвали се, уколико то није чуло раније од вас, неће му много значити као захтев, нити ће бити мотивисано да то уради следећи пут.

Правило број 4.

Једна ствар у једном тренутку. Када родитељ даје детету информације или задатке, уколико их је више онда важи ово правило. Зашто? Зато што постоји ограничен број информација које у једном тренутку можемо да примимо, обрадимо и разумемо. Реченица типа: „Када будемо отишли на море за месец дана, ти ћеш учити да пливаш, и упознаћеш много нових другара и сваки дан ћемо јести сладолед!“, дете од две године ће фокусирати само на једну ствар – ону коју највише воли, а све остало ће „избрисати“, јер их је превише (ово је мисаони процес који се одвија подсвесно код свих нас, не само код деце). У овим ситуацијама једино што родитељ добија је безброј пута поновљено питање „Када ћеш ми купити сладолед?“ И колико год пута поновите – Кад будемо на мору, детету то неће много значити, јер је њему будућност као појам непозната и превише далека. Дакле, реците му само оно што је у том тренутку важно и релевантно – сад идемо напоље, сада ћемо купити кокице, сада ћемо гледати цртаћ…

Правило број 5.

Миран тон је делотворнији од строгог. Често се мисли да се строгим тоном постиже да нас дете (по)слуша, међутим то није истина. Строг тон уноси нелагоду и дете (али и сваку другу особу) ставља у подређену позицију и ствара отпор. Са друге стране, миран тон привлачи пажњу, а благо спуштен глас другу особу наводи да пажљивије слуша како би чула шта јој се говори. Такође, миран тон „шаље“ поруку да поштујемо свог саговорника, па је самим тим вероватноћа да ће нас слушати много већа.


Захваљујемо се сајту https://aleksicdragana.com/2016/09/06/5-malih-i-vaznih-pravila-u-komunikaciji-sa-decom/