МОРАШ
Несташна Вјештица домогла се Главног чаробног штапића и силно је жељела додворити се њиме дјеци. Из својега, никоме позната, шумског дворца, мрмљајући чаробне ријечи, у трену је укинула свако "МОРАШ". Тако више није постојало: МОРА~ написати задаћу, МОРАШ увјежбати таблицу множења, МОРАШ научити пјесмицу напамет, МОРАШ опрати руке (сад, послије и у међувремену), МОРАШ ово и МОРАШ оно...
Та чаролија (јер Несташна Вјештица бијаше почетница) прво је пала на Нину. Тако се Нина силно изненадила када је учитељица сљедећи дан казала: - Дјецо, напишите задаћу из природе! Сви осим Нине, Нина не мора! На сату математике довршили су цијелу таблицу множења и учитељица рече: - Дјечице, имате тједан дана за увјежбати таблицу! Наравно, сви осим Нине, Нина не мора. - Сада су сви ученици већ завидно гледали Нину. Да ствар буде гора, велику пјесмицу из читанке морали су до петка научити напамет. Дакако, сви осим Нине, Нина ништа не мора!
Нинину чуђењу није било краја када се након наставе вратила кући. Први пут, откако памти, бака није изрекла ону своју чувену реченицу: "Ах, дошла си, злато! Пожури јер ручак је на столу и не заборави опрати руке!"
И Нина се препустила. Није написала задаћу, није научила таблицу множења, није знала пјесмицу, а руке су је већ сврбјеле од нечистоће: Била је ослобођена свих обвеза, ништа више није морала, па ипак, осјећала се некако искљученом, осјећала се незналицом и осјећала се прљавицом. Па рече сама себи: - Не МОРАМ, али ХОЋУ! - и баци се на посао.
У међувремену Несташна је Вјештица ухваћена у несташлуку. Главна јој је казала: - Ти се МОРАШ научити обуздавати, МОРАШ још много учити желиш ли постати добром вјештицом и, изнад свега, МОРАШ схватити како је од сваке чаролије јачи здрав разум!
Сандра Ружић Чајавец
МАЛА МОРСКА ПРИЧА
Хелена је била шкољка која је живјела у једној ували негдје у Јадранском мору. Извана је бита помало храпава, а изнутра је имала дивне глатке љуске чије су се боје пресијавале и сличиле на дугу. Живјела је спокојно. По цијеле дане је дријемала у пијеску и уживала. Само би понекад отворила своје љуске и прогутала понешто хране.
Имала је најбољег пријатеља Виктора. Он је био рак. Имао је јака клијешта којима би могао зграбити свакога тко би желио наудити Хелени. Осим тога, Виктор је стално лутао околином, па је видио и чуо све новости које су се догодиле у ували. Хелена је жељно очекивала Виктора да јој исприча новости.
- Добро јутро Викторе! Што има новога? - питала је Хелена.
- Имам јако лоше вијести за тебе Стигло је љето и у нашу увалу је дошло много купача. Стално вичу, пливају и роне по ували. Овдје живот постаје неспокојан. Само ми треба да ме нетко улови. Ја напуштам увалу! - рекао је Виктор.
- Викторе ако одеш тко ће ме штитити? Сигурно ће ме нетко од знатижељних купача узети. -јецала је Хелена.
- Могли би и мене уловити. Моја клијешта нису више довољно јака за обрану. Осим тога, живот ми је јако драг!
Збогом Хелено! Можда се ипак сретнемо након љета. - говорио јој је Виктор на растанку.
Хелена је остала сама у сузама. Знала је да ће је купачи пронаћи у пијеску и узети.
То се нажалост и догодило. Један ју је ~дјечак пронашао и однио кући. Сада Хелена стоји на његовој полици, тужна без своје морске увале.
Петра Томљановић
КРОМПИРСКА ПРИЧА
Живјела у пољу два кромпира. Живјели су сасвим добро и ништа им није недостајало. Сунце је гријало земљу и било им је топло. Киша се с времена на вријеме бринула да не буду жедни.
- Знаш - рекао је први кромпир једног дана - желим постати нетко и нешто у животу. Желим постати највећи кромпир на свијету.
- Како хоћеш. Мени је добро и овако маленом - рекао је други.
И тако је први кромпир почео расти. Трудио се из све снаге и добро му је ишло. Растао је наочиглед. Други кромпир га је гледао и понекад упозоравао да ипак не би требао претјеривати. Први му се смијао уживајући у својој величини и за доказ своје моћи порастао још мало.
Открили су их крајем љета. Првом су се дивили и хвалили га. Он се од превелике среће упињао нарасти још мало. Затим су га мјерили, вагали, фотографирали и на крају однијели. Другог су бахато бацили у пољу на страну говорећи:
- А што ћеш нам ти кад си тако мален да ни под зуб не станеш. Мален кромпир бијаше задовољан. Ту је нашао други кромпир своје величине, па се одмах спријатељише. Било им је лијепо. Причали су шаљиве приче и бијаху весели.
Једног дана вјетар је однекуд донио у поље лист новина. Кромпирићи су на слици видјели свог знанца и сазнали да је стварно постао највећи крумпир на свијету. На крају су прочитали колико су порција помфрита успјели испећи од њега. Било им је жао великог кромпира. Видјели су да бити велик и славан не значи и бити сретан.
Иван Томичевић
No comments:
Post a Comment