У Иворовој биљежници живи плави троугао. Врло је заигран и несташан. Често изненади Ивора својим несташлуцима.
Једног јутра шетао троугао биљежницом и разговарао с осталим геометријским ликовима. Веома му се свидио зелени квадрат.- Како си ти лијеп! И ја бих желио изгледати као ти.
- Нема проблема - рекао је квадрат и јако га повукао за лијево ухо.
- Ево, мало боли, али сада изгледаш баш као ја!
И заиста, троугао се претворио у квадрат. Тако претворен био је сретан само неколико минута. На лијевој страни биљежнице угледао је црвени круг.
- Ти си љепши од квадрата. Желим бити као ти!
- То је бар једноставно. Требаш се само јако, јако завртјети - објаснио му је круг.
И заиста. За неколико тренутака постао је прави правцати круг.
У том облику срео се с три дужине. Свака дужина жељела га је само за себе. Како се нису могле договорити чији ће бити, почеле су га навлачити. Свака на своју страну. И тако је квадрат-круг поновно постао троугао.
- Што ми је то требало? - питао се троугао. - Врти ми се у глави, боли ме ухо и ноге не осјећам. Дужине су ме поштено навукле.
- Тако ти и треба када желиш бити оно што ниси - рекао је Ивор и затворио своју геометријску биљежницу.
Сања Полак
У МРАВИЊАКУ
Ово ми можда нећете повјеровати, али заиста се овако догодило.
Дуго времена је трајало прикривено негодовање меду становницима мравињака. Тих неколико милијуна малих радиних становника никако није могло прихватити понашање једног њиховог члана. Што је то заправо с њим било?
У кревет је редовито одлазио први, а из кревета излазио задњи. Код јела је увијек тражио још, а да зло буде још веће, радио је најмање од свих. Ако су преносили зрна жита или мрвице, обавезно је узимао најмање комадиће. Ако је пак у некој групи морао помоћи око неког већег комада, увијек се постављао тамо гдје ће на њега пасти најмањи терет.
Меду мравима је из дана у дан растао немир. Једног дана, након завршетка посла, одлучили су одржати састанак. Нити најстарији становници нису памтили кад је задњи одржан.
Вијеће старих мрава повукло се у један ходник да би ријешило овај случај. Имали су проблеме при одабиру чланова у Вијеће, будући да ни један од њих није поуздано знао дан свога рођења, а нису имали ни службеника који би такве податке биљежио. Задњи покушај да оснују такво радно мјесто пропао је, јер се ниједан мрав није хтио прихватити тог посла. Свима се чинио понижавајућим. Али и тај су проблем брзо ријешили, јер је случај био неодложан, а ни времена за губљење нису имали.
Дуго су вијећали. Одлука је била једногласна: њихов друг је тешко оболио од љенитиса и нужно је одмах почети с терапијом.
Терапију су почели проводити већ сутрадан. С болесним мравом нитко није хтио проговорити ни ријечи. Сви су га се клонили, избјегавали и одвраћали поглед од њега.
Усамљени мрав је убрзо постао свјестан ситуације у којој се нашао. Није му било лако подносити толику самоћу, а живјети међу толиким милијунима. Једне ноћи никако није могао заспати. Донио је одлуку да измјени свој положај.
Ујутро је први био на ногама. Цијели дан је радио успоредо с осталима, а увечер, кад су сви били у мравињаку, гласно је објавио своје оздрављење. Свима је лакнуло. Поново су га прихватили на опће задовољство цијелог мравињака.
И то се догађа, меду мравима.
Милан Милошевић
ПРЕПОЗНАВАЊЕ ТРАГОВА
Кишно послијеподне. Томица не може у двориште, у стану више не зна чиме би се играо. Задаћу је написао, а све што учи у другом разреду зна, или барем мисли да зна.
Дјед је задријемао у наслоњачу читајући "Ловачки гласник" који му испадне из руке. Томица подигне часопис с пода, погледа га и примијети у њему чланак о траговима животиња. Исцрпно се наводи какви су и како их разликовати, у прилогу је много цртежа. "Веома занимљиво", помисли Томица. Све је прочитао чекајући да се дјед пробуди, а онда га замоли да му прича о траговима. Као стари ловац он их може препознати лако попут Индијанца. Показујући му цртеже, а руком покривајући потписе испод слика, провјерио је његово знање. Без забуне дјед је погодио коме припада сваки отисак шапа, папака и копита. Била је то права игра препознавања трагова у којој је освојио све могуће бодове.
- Људи носе ципеле, стога су њихови трагови слични - извали Томица.
- Без бриге! Да детективи умију очитати различите отиске обуће, могао си видјети у кримићима на телевизији - приметне дјед и настави:
- Кад си већ споменуо траг који остаје иза људи, ја понајприје помишљам на онај који остављају у својим дјелима. Тај је важан! Сваки човјек оставља неки траг, барем у срцу својих најближих. И не мора за то бити геније као Салк или Еинстеин, довољно је да за живота буде поштен и добар.
Дјед је игру претворио у озбиљно предавање.
"Увијек ме жели поучити", отпухне Томица. Но, сам себи је признао да га се поука дојмила, запамтит ће је и о њој размишљати. Јер, ако пролазан траг оставља и најмања животиња, онда се и он мора потрудити да дјелима иза себе остави онај далеко вреднији и трајнији који је достојан човјека.
Нада Ивељић
No comments:
Post a Comment