ПРИЧА О ТРИ СИНА
Три жене сретну се код бунара где су дошле по воду. Запричају се о својим синовима. „Требало би да чујете мога сина! Како само прекрасно пева, као славуј!“, рече једна.
Друга жена се хвали: „А да само видите мога сина, како је висок и снажан! Када баци камен увис, он скоро дотакне облаке!“
Трећа жена само ћути.
На то је друге две почну провоцирати: „А твој син?“
Жене се упуте кући носећи тешки терет воде на глави. Трећа жена је и даље ћутала осећајући се неугодно поред две жене. Сунце је све жешће пржило, терет је био све тежи. Одједном жене угледају на улазу у село своја три сина.
„Почујте како мој син лепо пева!“, ускликне прва показујући на свог сина који је седео на зидићу и занесено певао.
„Погледајте мога сина“, усхићено ће друга, „како високо баца камен. Дивота!“
Трећи син потрча према својој мајци и узе јој тешки терет с главе.
ДАРЕЖЉИВОСТ – НАЈЛЕПША СТВАР
Нећете постићи добро све док не уделите део онога што вам је најдраже.
Стране пута биле су затрпане гомилама белог снега. Али у средини, белина је била уништена, помешана са бојом трагова утиснутих стопа које су остављале стотине журних ногу. Људи су јурили тамо-амо, носећи путем прегршт ствари у наручју. Смејали су се и дозивали једни друге док су се пробијали кроз масу.
Негде изнад пута, дугачке руке старог стабла пружале су се ка небу. Борило се и јаукало док их је јак ветар савијао према земљи. Испод њега, огласио се горди звук кашља а предивна јелка ширила је и чистила своје танке зелене гранчице, стресајући чист снег који се распрши по тлу.
„Могла сам и претпоставити“, рече јелка подругљивим гласом, „да ћеш морати де се добро потрудиш, ако желиш да останеш усправан. Ружан си и када имаш лишће, које си, ето, изгубио. А како видим на крају ћеш остати потпуно го.
„Знам“, одговори старо стабло. „Све је навукло најлепшу одећу за зиму. Чак и одавде видим украсе што се сјаје на сваком ћошку. А јуче је неки човек дошао и поставио стварно предивне лампе на свако дрво које стоји на путу, осим на мене, наравно.“ Погледао је сетно, а комадић растопљеног снега клизну на трагове стопа, баш као суза.
„Па наравно. А зар си мислио да ће ставити и на тебе расвету, па да твоја ружноћа буде још очитија?!“, подругљиво ће јелка.
„Ваљда си у праву“, одговори старо дрво, тужног гласа. „Кад бих могао негде да се склоним док зима не прође али ево, ту сам, најружније биће у свој тој лепоти око мене. Када би само дошли и посекли ме…“, и упери поглед негде у даљину.
„Не желим ти ништа лоше“, рече јелка, „ал’ си стварно ругло за очи. Можда би за све нас и било боље када би те посекли.“ Још једанпут отресе своје танке гране. „Боље ти је да добро припазиш на та три мала листа што су ти још остала. Барем нећеш бити потпуно го.“
„Ох, стварно сам настојао“, појада се старо стабло, „сваке јесени кажем себи: ‘ове године нећу дати дарезљивост1ниједан једини лист, без обзира на све!’, али увек неко дође ко изгледа да му моји листови требају више него мени“, и опет погледа у даљину.
„Рекла сам ти да не даш толико листова оном дечаку што разноси новине“, рече јелка. „Зашто си уопште и спустио гране још ниже, да их он дохвати? Не можеш да кажеш да те нисам упозоравала.“
„Ма јеси“, одговори старо стабло, „али тако су га усрећили. Чуо сам да их је убрао како би их однео болесној мајци.“
Па да, сви они имају неке разлоге“, промрља јелка. „Например она девојчица… фарба листове ради прославе… ма свашта. То су били твоји листови, не њени.“
„Стварно их је доста узела, зар не?!“, рече старо стабло и као да му се појави благи осмех.
Изненада, хладан ветар поче да дува и малена птица паде на земљу, баш испод старог стабла. Сва је дрхтала, било јој је превише хладно да рашири своја крила. Старо стабло погледа је чежњиво, па брзо откачи и своја последња три листа. Златни листови кренуше на тло, и нежно се спустише на птицу те се она смири грејући се од њих.
„Е, сад’ си претерао!“, дрекну јелка. „Откачио си и послењи лист. Ујутро ћеш бити убедљиво најружније стабло у целом граду.“
Старо стабло ништа не одговори. Уместо тога, раширило је своје голе гране колико год је могло, не би ли спречило снег да пада на малу птицу. Млада јелка окрену се бесна, и тек тада опази неког сликара који је стајао у непосредној близини, сав удубљен у своје четке и платно. Одећа му је била стара и поцепана, а лице му је имало тужни израз.
Мислио је на своје најдраже, и празно и хладно јутро које ће их дочекати, јер није успео да прода ни једну слику, ево већ месец дана.
Али, јелка то није видела. Уместо тога, окренула је леђа старом стаблу и подругљиво рекла: „Барем те своје одвратне гране држи што даље од мене. Управо ме сликају, па ћеш ми потпуно покварити позадину.“
„Настојаћу“, одговори старо дрво. И подиже своје гране што више. Скоро је био мрак када је сликар завршио рад, покупио своје ствари и отишао. Јелка је била веома уморна од позирања и лицкања.
Касно се пробудила наредно јутро и док је гордо тресла снег са својих предивних гранчица, изненадила се видевши гомилу људи како окружују старо стабло уздишући.
Чак и они што су журили путем, застали би макар неколико тренутака.
„Шта би то могло бити?“, замисли се јелка и протегну се желевши да види да није можда током ноћи ветар откинуо горњи део старог стабла.
У том трену, папир је одлетео из руке усхићеног разносача новина и долетео баш на јелку. Јелка се загрцну у шоку.
На насловној страни новина била је фотографија синоћњег сликара који је у руци држао слику великог у потпуности белог стабла, чије су се оголеле гране, прекривене снегом, шириле према небу.
А испод њега лежала је малена птица прекривена са три златна листа.
Испод фотографије биле су написане речи: „Најлепши је онај који даје.“
Јелка тихо погну своју главу пред невероватном лепотом понизности старог стабла.
НАЈВИША ЦЕНА
Драгуљар је седео за столом и кроз излог своје отмене трговине посматрао пролазнике. Нека се девојчица приближила трговини и прислонила носић на излог. Као небо плаве очи радосно засијаше кад угледа један од изложених предмета. Ушла је одлучно и прстом показала огрлицу од модрог тиркиза.
„То је за моју сестру. Можете ли ми је запаковати као поклон?“
Трговац с неверицом погледа девојчицу и упита: „Колико новца имаш?“
Она се подиже на прсте, стави на сто лимену кутијицу, отвори је и испразни. Било је онде неколико мањих новчаница, шака ситниша, неколико шкољки и фигурица.
„Хоће ли бити довољно?“, Упита поносно. „Желела бих старијој сестри да купим поклон. Откада немамо маму, она обавља све послове и нема ни тренутка времена за себе. Данас јој је рођендан. Уверена сам да ће је поклон веома обрадовати. Њене су очи исте боје као тај драги камен.“
Трговац је отишао у малу просторију иу златноцрвени папир запаковао кутијицу.
„Узми и пажљиво понеси“, рече девојчици.
Она узе пакетић као победнички пехар и поносно изађе из трговине.
Сат времена касније у трговину уђе прекрасна девојка с косом боје меда и дивним модрим очима. Стави на сто кутијицу коју је трговац пажљиво запаковао и упита: „Ова огрлица је купљена у Вашој трговини?“
„Да, госпођице.“
„Колико је коштала?“
„У мојој трговини цене су ствар поверења, тичу се само мене и мојих купаца.“
„Моја сестра је имала несто ситниша, сигурно није могла да плати овако вредну огрлицу!“
Трговац затвори кутију, сложи омот и врати је девојци.
„Ваша сестра је платила највишу цену: дала је све што је имала.“
КАКО ПРОМЕНИТИ СВЕТ?
У једном краљевству је владао глуп и размажен краљ. Нарочито су га љутиле неравнине на путевима његовог краљевства. Рањавале су му ноге сваки пут кад би кренуо на путовање. Зато је издао наредбу да се путеви у целом краљевству прекрију меким животињским крзном.
Кад то чу дворска луда, обузе је грохотан смех. Без имало бојазни посаветова краља:
„Драги краљу, па то је немогуће! Зашто трошити толико богатство? Боље узми два комада крзна, па их привежи на своја стопала.“
Краљу се свиде савет дворске луде. Учини тако, и настадоше прве ципеле.
Наравоученије: Део света који треба да промениш је твоје срце.
непознати аутор
СВАКО, НЕКО, БИЛО КО И НИКО
Била једном четворица по имену Свако, Неко, Било Ко и Нико.
Требало је обавити један врло важан посао и Свако је мислио да ће га Неко обавити.
Било Ко је то могао да учини, али Нико није хтео.
Неко се због тога наљутио, јер је то био посао за Свакога.
Свако је опет мислио да би га Било Ко могао обавити, но Нико није схватио да га Неко не жели обавити.
На крају је Свако кривио Некога, јер Нико није урадио оно што је могао да уради Било Ко.
непознати аутор
САДА ИЛИ …
Неки се човек зауставио испред цвећаре како би наручио и послао цвеће за своју мајку, удаљену 320 километара. Када је изашао из аутомобила приметио је уплакану девојчицу која је седела на ивици тротоара. Упитао ју је у чему је проблем, а она је одговорила: „Хтела сам да купим црвену ружу за маму, али немам довољно новца.“ Човек се насмешио и рекао: „Дођи, купићемо ружу за твоју маму.“ Наручио је цвеће за своју мајку и купио ружу девојчици. На излазу из цвећаре понудио јој је да је одвезе мајци. Девојчица је рекла: „Прихватам, ако можете. Повезите ме.“ На то га је водила до гробља где је положила ружу на свеж гроб. Човек се вратио у цвећару, опозвао испоруку, узео цвеће које је платио и одвезао се 320 километара до куће своје мајке.
непознати аутор
МИЛОСТИВА ВРАНА (Ј.Ј. Змај)
Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.
Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим Вранића, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.
Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу насити.
Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал ‘ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.
Јован Јовановић Змај (1905.)
КАКО СЕ ЧУВА ЉУБАВ?
Мајка и дечак ходају плажом.
У једном тренутку дечак упита: – Мама, како се чува љубав?
Мама га погледа и одговори: – Зграби мало песка и стисни у шаку.
Дечак стисне шаку и што је више стискао, то је више песка цурило из ње.
– Али, мама, песак ми бежи!
– Знам, али сад потпуно отвори шаку.
Дечак је послуша, али у том часу дуну ветар и однесе сав песак са длана.
– Ни овако не успевам да задржим песак.
На то мајка, са смешком на лицу, рече: – Сада узми опет мало песка у руку и држи длан као да је у облику кашике, довољно затворен да га заштитиш, а довољно отворен да буде слободан.
Дечак учини како му је речено и песак му остаде на длану, довољно заштићен од ветра, аи слободан да не клизи кроз прсте.
– Ето како се чува љубав.
СТАРИ ПАС, ЛЕОПАРД И МАЈМУН стари-пас-и-леопард
Басна представља једну од најстаријих и најпопуларнијих књижевних врста. У њој се животињама приписују људске особине, како би се из поступака и доживљаја животиња извукле важне по (р) уке о људима и за људе. Послушајмо шта нам поручују остарели пас, леопард и мајмун.
***
Стари пас овчар јурио је зечеве по шуми док није забасао дубоко у њу и схватио да се изгубио. Нашао се поред гомиле неких костију када је зачуо кораке дивље животиње …
Био је то леопард који му се полако приближавао.
– Шта ћу сад, – мислио је у себи. И онда је брзо дохватио оне кости које су стајале крај њега, да би тренутак пре него што га је леопард запазио, рекао наглас:
– Баш је укусан овај леопард, да ми је наћи још једног.
Чувши то, леопард је устукнуо и повукао се преплашен у шуму. Међутим, све је то гледао један мајмун са гране, који одлучи да пријави старог пса код леопарда.
Скочио је са дрвета и пожурио да леопарду открије превару.
Видевши како мајмун жури негде стари пас посумња у његове намере и пође да га прати.
Видео га је како објашњава леопарду о чему је реч, док је леопард љуто режао због начина на који је насамарен.
И, наравно, крене у освету …
Стари пас, видевши да леопард опет креће у његовом правцу, само се окрену и мирно седе, ослушкујући сваки леопардов корак …
Када му се већ довољно примакао да га може чути, стари пас, леђима окренут леопарду, више за себе рече:
– Ама, где ли је тај мајмун већ једном, послао сам га још пре сат времена да ми набави леопарда и још га нема …
Поука :
Не качи се са старим псима; знање и мудрост се стичу годинама …
Поука :
Шта год урадили, увек ће се наћи неки мајмун у околини који цинкари …
ПРИЧА О ДРАГОМ КАМЕНУ
Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једнога дана рече син оцу, да жели да пође по свету, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да син држи сво-је, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен,па га одведе пред једно велико огледало и рече му:»шта видиш у огледалу?
Видим два лица, тебе, оче, и себе . Како нас видиш?Опет упита отац. Видим оче, тебе, мало већег од мене и себе мало мањег од тебе. Добро, рече отац, ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће. Докле њега будеш чувао цела и неокрњена, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени; ако ли га окрњиш, поћи ћеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га метну у недра, па се крете на пут.
Путовао је дуго и дуго, и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но једног дана он, да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштвупило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син. Онда му рече неко: Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом. Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.
Путовао син даље и даље, и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста, у истини, врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.
Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту осети син досаду, па се реши ићи даље.
Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.
Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање кад се немогаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му се и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође.
Но при поласку погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.
Путујући све даље и дуже, пође син у једну земљу незнабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично.и пожели да сазна гатарске тајне те земље.
Онда му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.
Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како дапризива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му се досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.
Није ли ова прича јасна? ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН то је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Бож’ји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечја. Удаљивши се од свога оца преко воље очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то нај пре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу инајзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропа-стила. Што је син видео оца увек уистој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.
Свети Владика Николај Велимировић
ТАЈНА СРЕЋЕ
Неки трговац послао је свог сина да код најмудријег од свих људи научи Тајну Среће. Младић је пуних четрдесет дана ходао кроз пустињу све док није стигао до једног лепог замка на врху планине. Ту је живео Мудрац којег је младић тражио.
Уместо да наиђе на светог човека, наш јунак је, међутим, ушао у једну салу која је врвела од људи; трговци су улазили и излазили, неки људи су разговарали по угловима, један мали оркестар је свирао пријатне мелодије, а ту је била и богата трпеза пуна најлепших јела из тог краја света. Мудрац је разговарао са свима и младић је морао да сачека два сата док је дошао ред на њега.
Мудрац је пажљиво саслушао разлог младићеве посете, али му рече да у овом тренутку нема времена да му објасни шта је то Тајна Среће. Препоручио му је да се прошета по његовој палати и да се врати кроз два сата.
У међувремену бих те нешто замолио – додаде Мудрац, пружајући младићу кашичицу за чај, у коју је кануо две капи уља. – Док будеш ходао, носићеш ову кашичицу и настојаћеш да се уље не проспе.
Младић је почео да се пење и силази степеницама палате, стално мотрећи на кашичицу. После два сата, вратио се пред Мудраца.
Дакле – упита Мудрац – јеси ли видео персијске ћилиме у мојој трпезарији? Јеси ли видео врт који је највећи Мајстор међу баштованима пуних десет година уређивао? Јеси ли приметио прекрасне пергаменте у мојој библиотеци?
Младић је посрамљено признао да није видео ништа. Његова једина брига је била да не проспе оне две капи уља које му је Мудрац поверио.
Онда се врати и упознај чудеса мог света – рече Мудрац. – Не можеш имати поверења у човека уколико не познајеш његов дом.
Сада већ смиренији, младић узе кашичицу и поново крену у шетњу палатом, овог пута обраћајући пажњу на сва уметничка дела која су висила са таванице и по зидовима. Разгледао је вртове, околне планине, приметио нежне цветове и укус са којим је свако уметничко дело постављено на право место. Вративши се код Мудраца, у детаље му је препричао све што је видео.
Али где су оне две капи уља које сам ти поверио? – упита Мудрац.
Погледавши у кашичицу, младић примети да их је просуо.
Ето, то је једини савет који могу да ти дам – рече Најмудрији од Мудрих. –“ Тајна среће састоји се у томе да посматраш сва чуда овог света, али да никад не заборавиш ни на оне две капи уља у кашичици.“
СУНЦОКРЕТ
Тај је цвет исмејавало и омаловажавало остало летње пољско цвеће.Сматрали су га ружним.Зато га ни један цвет није желео у својој близини због његове ружноће и од страха да не умањи њихову лепоту.Чак су му се и животиње са фарме знале ругати.Јадан је цвет страшно патио али се никада није пожалио нити је икада покушао одговорити истим тоном каквим су му се други обраћали.
Живео је тако усамљен и једина утеха било му је сваки дан гледати у сјајно,златно сунце којем се дивило.Гледајући у извое свог живота заборављао је сва понижења,свет око себе и најгоре би му било у смирај дана када би сунце одлазило.Одлазила је и са њим његова воља за животом све до следећег јутра када би се у зору опет почеле назирати први зраци његовог јединог пријатеља.
Велико је сунце приметило шта се дешава његовом обожаватељу и одлучио је помоћи јадном и одбаченом бићу.Обавило је цвет својим најтоплијим и најсјајнијим зрацима окружујући га златним сјајем и тако је цвет добио посебну круну чаробне златне боје која га је од тог дана красила.Више му се нико није ругао већ су га сви гледали са поштовањем и питали се какво се чудо догодило када је одједном постао леп.
Цвет је од тог дана још више волео и гледало сунце.Од среће и непрестаног гледања у сунце протезао се својом висином и елеганцијом и тако је надвисио остало цвеће које му се ругало до тада.Видело је сунце колико му се сунце и даље диви и воли га, па му је, да би му показао своју наклоност и пријатељство,дало име које још и данас са поносом носи – сунцокрет.
Лепо понашање
Кад је хладно, бодљикаво прасе тражи другу бодљикаву прасад да леже заједно, да се збију, јер им је тако топлије.
Да немају бодље, то би било лако.
Али бодљикава прасад имају дуге и оштре бодље. Кад се збију у гомилу, боду једно друго.
То није добро.
А није добро ни кад им је хладно.
Зато се бодљикава прасад дуго муче док не нађу неко згодно растојање: да буду једно уз друго а да се не боду.
То растојање зове се ЛЕПО ПОНАШАЊЕ.
То је ЛЕПО ПОНАШАЊЕ: да ја не повредим тебе, да ти не повредиш мене, да помогнемо једно другом, да и мени и теби буде добро.
ДВА ПРИЈАТЕЉА
Ово је прича о два пријатеља који су ишли пустињом.На путу су се посвађали и један је ударио другог.
Ударени се осетио повређеним, али је ћутке написао у песку:
ДАНАС САМ ДОБИО УДАРАЦ ОД МОГ НАЈБОЉЕГ ПРИЈАТЕЉА.
Продужили су тако све док нису нашли једну оазу где су се одлучили окупати.Онај који је добио ударац замало се није удавио купајући се, али му је живот спасио онај други.
Кад је дошао себи, урезао је у једном камену:
ДАНАС МИ ЈЕ МОЈ НАЈБОЉИ ПРИЈАТЕЉ СПАСИО ЖИВОТ!
Онај који је ударио свог најбољег пријатеља упита:Кад сам те ударио, поруку си написао у песку, а сада је урезујеш у камен.Зашто?
Пријатељ му одговори:Кад нам неко направи нешто лоше, то требамо записати у песку да би је ветрови избрисали, али кад неко направи нешто добро, то требамо урезати у камен да га ништа не може избрисати!
НАУЧИ СЕ ДА РАНЕ УПИСУЈЕШ У ПЕСАК, А СРЕЋУ УРЕЗУЈЕШ У КАМЕН.
СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ НЕМОЈ ЗАБОРАВИТИ,НАЂИ ВРЕМЕНА ЗА ЊИХ!
КАКО ОДГАЈАТИ МАЛОЛЕТНОГ ДЕЛИКВЕНТА?
Шпански судија за малолетнике Емилио Калатајуд је после вишегодишњег искуства саставио „приручник” како од детета направити преступника:
1. Од раног детињства дај свом детету све што тражи. Тако ће да одрасте у убеђењу да му припада цео свет.
2. Немој да бринеш о његовом моралном и духовном образовању. Сачекај да буде пунолетан па да сам слободно бира.
3. Када псује, смеј се. То ће га подстакнути да ради још забавније ствари.
4. Немој да га грдиш нити да му говориш да није у реду нешто што ради. Могао би да добије комплекс кривице.
5. Купи за њим све што баца на под: књиге, обућу, одело, играчке. Тако ће да се навикне да пребаци своју одговорност на друге.
6. Пусти га да чита све што му падне под руку. Пази да његови оброци, прибор за јело и чаше буду стерилизовани, али не и да се његова памет не напуни смећем.
7. Свађај се често са супругом пред дететом, тако му неће бити болно да једног дана породица, можда управо његовом кривицом, буде заувек уништена.
8. Дај му сав новац који жели да потроши. Да не би посумњао да можда мора и да се ради, да би се зарадило.
9. Испуни све његове жеље, апетите, удобности и уживања. Пожртвованост и скромност би могли да му створе фрустрације.
10. Подржи га у сваком његовом сукобу са професорима и комшијама. Мисли да сви они имају предрасуде према твом детету и да у ствари желе да га упропасте.
ДЕВОЈЧИЦА И ОТАЦ
Почетак приче иде далеко у прошлост, када је неки мушкарац казнио своју петогодишњу кћеркицу, јер је изгубила неку врло драгоцјену ствар, а новаца је у оном времену било врло мало.Био је Божић. Следећег јутра је дјевојчица донијела малу кутију на поклон и рекла: ?Тата, то је за тебе!?Тати је било врло неугодно, а када је отворио кутију и видио, да унутра нема ничега, јако се наљутио. Кћеркицу је прекорио: ?Ако нешто поклониш, очекује се да се у кутији нешто и нађе!!?Дјевојчица га је жалосно погледала и са сузним очима рекла: ?Тата, али није празна. До врха сам је напунила пољупцима само за тебе?Тата је био ганут. Клекнуо је пред кћеркицу, јако је загрлио и замолио је за опроштај. До краја живота чувао је ту кутију поред кревета и увијек, када се осећао изгубљено и очајно, узео је, отворио, и из ње узео један пољубац и сјетио се љубави коју је кћерка имала за њега.
ОЧЕВО СТРПЉЕЊЕ
Један стари човек сеђаше у дворишту своје куће заједно са сином који управо заврши високе студије.Изненада врабац слете на зид.
Отац упита сина:„Шта је оно?„
Син одговори:„То је врабац.„
Након извесног времена, отац упита поново:„Шта је оно?„Син одговори:„То је врабац.„
Прође неколико минута а отац поново упита,трећи пут:„Шта је оно?„Син одговори:„Оче ,управо сам ти рекао да је то врабац.„Не прође дуго а отац опет упита:„Шта је оно?„Овога пута на синовљеву лицу могла се видети мала усплахиреност:„Оче, то је врабац,врабац!„Поново отац упита:„Шта је оно?„Овај пут син одговори грубим тоном:„Оче, нон-стоп питаш једно те исто,иако ти стално одговарам да је то врабац.Зар ниси у стању разумети?„
Отац устаде и оде до собе.Убрзо се врати носећи своју стару свеску – дневник.Отварајући страницу, рече сину да прочита оно што је на тој страници записано.Син прочита:
„Данас је мој малени син седео са мном у нашем дворишту,кад долете врабац.Синчић ме је двадесет пет пута питао:„Шта је оно?„,и двадесет пет пута му одговорих ,нимало изнервиран, да је то врабац.Оно што осећах била је љубљв према моме невиноме синчићу.„
Тада је отац објаснио сину разлику између очева и синовљева става:
„Када си био малешан, поставио си ми ово исто питање двадесет и пет пута и нити једном нисам био изнервиран твојим питањима, већ ти упорно одговарах.А када сам ја теби данас поставио исто питање, али постављајући га само пет пута, ти си се изнервирао, љутнуо и био нестрпљив са мном.„
ЗГУЖВАН ЛИСТ ПАПИРА
Моја импулсивна нарав много ме је пута довела до тога да сам своје лоше расположење решавала викањем на друге!Касније сам се лоше осећала и покушала поправити однос са особом коју сам повредила.
Једног дана ми је пријатељ ставио у руке лист папира.Рекао ми је :„Згужвај га!„
Зачуђена,послушала сам и згужвала папир у лопту.
На то ми је рекао:„Сад га исправи да буде онакав какав сам ти га дао!„
Наравно да лист више нисам могла да исправим.Што сам се више трудила,неравнине су постојале грубље.
Пријатељ ми тада рече:
„Срце особа које си повредила је као папир који сада изгужвала.Ожиљак који си направила на срцима тих људи, тешко је поправити, као и неравнине на том папиру.„
ЗА СВЕ КОЈИ НЕМАЈУ ВРЕМЕНА ЗБОГ ПОСЛА
Човек се вратио са посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима.
Син:„Тата, смем ли те нешто питати?„
Отац:„Да наравно,реци,шта је?„
Син:„Тата,колико ти зарађујеш на ста?„
Отац:„То се тебе не тиче.Зашто ме то питаш?„одговори љутито.
Син:„Само сам желео знати.Молим те , реци ми , колико зарађујеш на сат?„
Отац:„Ако већ мораш знати,зарађујем 50 долара на сат.„
Син:„Ох,дечак одговори сагнуте главе.
Син:„ Тата, молим те, можел ли ми посудити 25 долара?„
Отац је био бесан,„Ако је једини разлог што ме питаш да ти посудим 25 долара тај да можеш купити неку играчку или сличну глупост,тада се окрени и иди право у собу и размисли зашто си тако себичан.Ја не радим сваки дан за такве дечије глупости!„
Дечак је тихо отишао у собу и затворио врата.
Човек је сео и постао још љући због дечаковог питања…како се усуђује питати таква питања само да би добио новац?„
Након неких сат времена, мало се смирио па размислио:
Можда му је нешто стварно требало за тих 25 долара…ставарно не пита често новац…
Човек је отишао у његову собу и отворио врата.
„Јеси ли заспао, сине?„,упитао је.
„Не тата,будан сам,„одговори дечак.
„Размишљао сам…можда сам био престрог према теби малопре.Имао сам тежак дан и искалио сам се на теби.Ево ти 25 долара које си тражио.„
Дечак се усправио, смешећи се.„Ох, хвалати, тата!„повикао је.Тада завуче руку испод јастука,извуче сноп згужваних новчаница.
Када је видео да дечак већ има новац, опет се почео љутити.
Дечак је полако избројао новац и погледао оца.
„Зашто си тражио још новца, ако га већ имаш?„љутну се отац.
„Зато што га нисам имао довољно, а сад га имам.„одговори дечак.
„Тата, сада имам 50 долара.Могу ли купити сат твог времена?Молим те,дођи сутра кући раније.Желим вечерати са тобом.„
Отац је био сломљен.Загрлио је сина и замолио га за опроштај.
Ово је само кратки подсетник за све вас који напорно радите.Не смемо дозволити да време пролази поред нас без тога да проведемо неко време са људима који нам пуно значе, који су драги нашем срцу.
Да сутра умремо, компаније за које радимо ће нас лако заменити.Али породици и пријатељима који остану за нама недостајећемо до краја живота.
УЛЕПШАЈТЕ ДРУГИМА ДАН
Два мушкарца, обојица јако болесни, заједно су лежали у болници.
Један од њих је свакога дана морао седети на свом кревету због издвајања воде из његових плућа.
Његов кревет је стајао уз једини прозор у соби.
Други мушкарац је морао стално лежати на леђима.
Брзо су се упознали и разговарали целога дана. Причали су о својим породицама, послу, где су били у војсци и где на одмору.
Сваког дана је мушкарац који је седео до прозора описивао другоме ствари које је видео напољу.
Мушкарац на другом кревету је почео живети за те тренутке када је његов пријатељ седео и причао о догађајима и бојама спољашњег света.
Прозор је гледао на парк уз језеро с лабудовима. Гуске и лабудови су се играли у води, а мала су деца спуштала своје чамце у воду.
Млади парови су загрљени шетали уз цвеће свих боја. Велико, старо и снажно дрвеће је улепшавао крај, ау даљини су се видела светла града.
Када је мушкарац до прозора детаљно описивао све то, његов је пријатељ на другом кревету би затворио очи и замишљао све те сликовите призоре.
Једнога дана му је мушкарац до прозора описивао параду, која се кретала уз језеро.
Без обзира што његов пријатељ није чуо ту музику, он ју је видео у својој глави.
Тако су пролазили дани и недеље.
Једног јутра је сестра донела воду за умивање и до прозора пронашла тело мушкарца који је у сну мирно умро.
Била је тужна и позвала је медицинско особље које је изнело тело из собе. Тада је други мушкарац замолио да га помакну до прозора.
Сестра му је са задовољством удовољила, побринувши се да се удобно намести и оставила га самог.
Уз велики напор подигао се полако на лактове како би по први пут погледао спољашњи свет.
Коначно је имао прилику да сам ужива у лепотама. Погледао је кроз прозор и угледао празан зид.
Када се сестра поново појавила, мушкарац је питао који је то разлог да је покојни пријатељ тако лепо описивао ствари у спољашњем свету.
Сестра му је рекла да је био слеп и да није могао видети зид који је стајао испред прозора.
ПРИЧА О СЛЕПОМ ЧОВЕКУ
Једног дана, један слепи човек седео је на степеницима једне зграде, са шеширом близу својих стопала и једним натписом на коме је писало:
„Слеп сам, молим вас пружите ми помоћ.“
Један случајни пролазник, игром прилика стручњак за рекламу, који је туда пролазио, зауставио се запажајући да је у шеширу било присутно само неколико металних новчића. Савио се да би му пружио новац, затим, и без питања за дозволу, узео је картон, окренуо га исписавши нови натпис.
У току поподнева случајни пролазник се вратио до слепог човека запажајући да је његов шешир овом приликом био пун новчића и новчаница.
Слепи просјак препознавајући га по кораку упутио му је питање да није био он тај који је нешто написао на картону и шта је то могао написати.
Нашта ће пролазник одговорити:
„Нисам написао неистину – само написах твоју поруку на другачији начин“, насмеши се и изгуби у гужви.
И тако слепи човек није сазнао да је натпис једноставно гласио:
„Данас је пролеће … а ја га не могу видети.“
ЧАША МЛЕКА
Једног дана сиромашни младић је продавао одијећу од врата до врата да би зарадио новац за школовање.
Схватио је да има у џепу само 10 центи, а био је гладан и одлучио је да у слиједећој кући затражи храну.
Изгубио је осећај глади кад је на вратима слиједеће куће угледао лепу жену.И умијесто хране затражио је чашу воде.
Запазила је да је младић веома гладан и млада жена му је донела велику чашу млека. Попио ју је полако и тада је запитао:
– Колико вам дугујем?
– Ништа ми не дугујеш-одговорила је она
– Моја мајка нас је научила да ником ништа не наплаћујемо кад радимо то из милосрђа.
– Онда Вам хвала од свег срца-захвалио се младић
Годинама касније, ова млада жена се смртно разбољела.
Локални доктори нису знали о чему се ради па су је послали у болницу на претраге.
Доктор Хауард Кели је позван као консултант за њен случај.Када је чуо име места из којег пацијент долази-сећања су
се пробудила у њему.Устао је и отишао у њену собу. Када је ушао у собу препознао је ко је пацијент. Била је то жена која му је
додала чашу млијека.Вратио се у собу за консултације,одлучан да учини најбоље што може да јој спаси живот.Од тада је поклањао посебну пажњу њеном лечењу.После дуге битке с болешћу-она је преживјела.
Доктор Кели је оставио поруку да се коначни рачун достави њему на овјеру. Погледао га је, написао нешто на маргинама и послао га је у њену собу.Помислила је да це рачун за болницу морати плаћати кроз цео свој живот. Али када га је отворила …
Нешто што је било написано на маргинама јој је скренуло пажњу.
Прочитала је речи:
плаћено у потпуности чашом млека.
Доктор Хауард Келли
Жена је изашла из куће и видела 3 старија мушкарца са дугим сивим брадама како седе у њеном дворишту. Није их препознала. Рекла је: „Мислим, да вас не познајем, али верујем да сте гладни. Уђите у кућу и нешто поједите.“ „Је ли супруг код куће?“, Питали су. „Не“, одговорила је. „Напољу је.“ „Онда не можемо ући“, одговорили су. Увече, кад је супруг дошао кући, рекла му је шта се догодило. „Иди, реци им да сам код куће и позови их унутра!“ Жена је заиста отишла и позвала старце да уђу. „Не можемо заједно ући у кућу,“ одговорили су. „Зашто сад?“ упитала је. Један од стараца јој поцне објашњавати: „Његово име је Здравље,“ рекао је и показао на једнога пријатеља. Показујући на другога је рекао: „Он је Успех, а ја сам Љубав.“ На то је додао: „Сада иди и договори се с мужем којега од нас желите имати у вашем дому.“ Жена је ушла у кућу и рекла мужу што је рекао. Муж је био одушевљен. „Дивно!!“, Рекао је. „Ако је тако, позовимо Здравље. Нека уђе и напуни наш дом здрављем!“ Жена се није сложила. „Драги мој, зашто не би позвали Успех?“ Њихова кћерка је слушала у другом крају куће. Прискочила је са својим предлогом: „Не би ли било боље позвати Љубав? Наш дом би онда био испуњен љубављу!“ „Послушајмо њен савет,“ рекао је муж жени. „Иди и позови Љубав, нека он буде наш гост.“ Жена је отишла ван и упитала: „Који од вас је Љубав? Молим Вас, уђите и будите наш гост.“ Љубав је устао и почео ходати према кући. Остала два су у исти час устала и пошла за њим. Изненађена, жена упита Здравље и Успјех: „Позвала сам само Љубав, зашто ви улазите?“ Старци углас одговорише: „Да си позвала Здравље или Успех, друга два би остала напољу. Позвала си Љубав и где год иде он, и ми обојица идемо с њим. Где год је љубав, ту су такође здравље и успех!“
ПЕТ СТВАРИ У ЖИВОЗУ КОЈЕ СЕ НЕ МОГУ ВРАТИТИ
Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго чекати, одлучила је да купи књигу како би јој време брже прошло. Уз књигу купила је и пакетић кекса.
Сјела је у ВИП чекаоницу како је нико не би узнемиравао. Крај ње је била столица са кексом, а са друге један господин који је читао новине. Кад је она почела узимати кексе и господин је узео један. Она се шокирала, али ништа није рекла и наставила је читати књигу. У себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила … Сваки пут кад је она узимала један кекс, човјек поред ње, не обазирајући се ни на шта, узимао је исто тако један. Наставили су тако док није остао само један у пакету и дјевојка помисли: баш ме занима шта ће сада направити!!!
Човјек узме последњи и подели га на двоје!
Ово је заиста превише, помисли дјевојка, шокирана узме своје ствари, књигу, торбу и оде према излазу из чекаонице. Када се осјећала мало боље, након што ју је прошла љутња, села је на место где није било никога да би избегла неке друге непријатне догаћаје. Затвори књигу и отвори торбу да је убаци у њу. У том тренутку угледа пакетић кекса још увек нетакнут.
Постиде се као крадљивац и тек тада схвати да је кекс, исти као њен, био од господина који је седео поред ње, али који је, без шокирања, нервозе или препотенције, поделио и свој последњи комад са њом, тотално супротно од ње, којој су били повређени понос и осећаји.
ЗАКЉУЧАК: Колико пута у нашем животу ћемо или смо појели тући кекс, а да то никад нећемо или нисмо ни сазнали?
Пре него што се доће до брзоплетог закључка и пре него што се почне мислити лоше, ГЛЕДАЈ са пажњом детаље, врло често ситуација није онаква како изгледа нама на први поглед!!!!
У животу постоји 5 ствари које се не могу вратити:
- Камен када је бачен;
– Ријеч наконшсто је речена;
– Могућност након што је изгубљена;
– Време када је прошло;
– Љубав за коју се НЕ БОРИ.
No comments:
Post a Comment