Једном јако, јако давно постојао је један оток гдје су живела сва осећања: Срећа, Туга, Знање, Таштина и сви остали, укључујући Љубав. Једног дана су сазнали да ће отићи, потонути, па су се сви кренули спасавати.
Љубав је желела остати до задњег тренутка, верна и одана свом оточићу но када је оточић готово нестао, ипак је одлучила затражити помоћ.
Богатство је управо пролазило крај ње у свом великом, луксузном броду када га је Љубав запитала може ли је повести са собом. Богатство је готово срдито одговорило да не може јер нема места за њу обзиром да му је брод испуњен сребрњацима.
Љубав је одлучила замолити Таштину за помоћ која је управо пролазила крај ње у прелепом бродићу. "Таштино, молим те помози ми!" завапила је Љубав на што јој је Таштина одговорила: "Не могу ти помоћи, Љубави, сва си мокра и могла би ми уништити брод".
Туга је била у близини и Љубав ју је одлучила замолити за помоћ. "Молим те, поведи ме са собом" тихо је затражила Љубав. "Ох... Љубави, толико сам тужна и желим бити сама" одврати Туга и оједи сама даље.
Срећа је такође пролазила крај Љубави но како је била пресретна није ни чула њезин позив у помоћ.
Одједном, се зачуо глас који је рекао "Дођи Љубави, ја ћу те повести". Био је то један старац којег је Љубав, усхићена и пресретна, заборавила питати за име.
Када су стигли на копно, старац је пошао својим путем пре но што га је Љубав могла питати ко је. Знајући колико дугује старцу, Љубав се обратила Знању, мудром старцу за помоћ откривања идентитета доброг старца који јој је помогао. Знање јој је одговорило "Време". Љубав је застала у чуду и питала зашто јој је Време помогло, на што се Знање насмејало мудрим смешком и одговорило "Зато што само Време може схватити колико је велика и снажна права Љубав".
No comments:
Post a Comment