Однос према новцу је, попут односа са члановима наших примарних породица, обојен емоцијама које се формирају у раном узрасту. Тај однос утиче на развој наше слике о себи, нашег самопоуздања и самопоштовања. Како развијати здрав однос према новцу?
У наставку је део текста Жане Борисављевић који је објављен у октобарском броју часописа Сенса.
Колико пута смо у детињству чули да морамо да оперемо руке након што смо дирали новац? Ја сам то често слушала.
Тек када сам, у својим тридесетим годинама, почела да се бавим проучавањем свог односа према новцу, у контексту рада на свом личном развоју, препознала сам како сваки пут када пребројавам новчанице, имам осећај да дирам нешто прљаво. То нису биле јасно дефинисане мисли, већ један веома суптилан осећај нелагоде, непријатности, па чак и гађења. Касније, када сам почела да пружам подршку другим људима у њиховом раду на личном развоју, увидела сам да велики број људи има слична осећања у вези са новцем.
Однос према новцу је, попут односа са члановима наших примарних породица, обојен емоцијама које се формирају у раном узрасту. Тај однос утиче на развој наше слике о себи, нашег самопоуздања и самопоштовања. Често остаје неиспитан током целог живота, а знатно утиче на ток којим наш живот тече, на начин на који живимо и на наше задовољство животом.
Ево предлога како да током четири недеље препознамо начин на који се односимо према новцу и да, уколико желимо, у њега уведемо неке промене. Сваке недеље, бавићемо се одређеном темом. Лагано и без напора разматрамо питања која су нам постављена и пратимо који нам одговори „искачу“. Није нам циљ да се се превише ментално ангажујемо, већ да уђемо у један процес медитативног разматрања питања која су пред нама без настојања да по сваку цену добијемо одговоре. Постављена питања могу да живе у нама дуго времена пре него што се одговори појаве. А одговори се појављују када смо спремни за њих.
Препорука је да своје мисли записујемо. Можда можемо да одвојимо неку свеску у коју ћемо записивати мисли о новцу и своје реакције на разматрање теме новца и нашег односа према њему. Можда пожелите да направите неку структуру, у смилсу одређеног времена сваког дана у којем бележите своје мисли, или одређеног броја страна које сваког дана исписујете. А можете и да ослушкујете себе и пишете онда када вам се пише, колико вам се пише и шта вам се пише.
ПРВА НЕДЕЉА – АНАЛИЗА СТЕРЕОТИПА У ВЕЗИ СА НОВЦЕМ
Многи од ставова које имамо у вези са новцем заправо и нису наши ставови, већ су нам пренесени од стране родитеља и других значајних одраслих из нашег детињства. У току ове недеље, можемо да се присећамо ствари које смо као деца чули да одрасли изговарају, или које ми данас често изговоримо или помислимо. Да ли препознајемо мисли попут ових?
Новац не расте на дрвећу!
Новац не пада са гране!
Новац је извор свих зала!
Новца никад довољно!
Новац квари људе!
Богати живе на рачун сиромашних!
Поштен човек не може да буде богат!
Духовност и новац не иду заједно!
Ако смо присвојили веровање да новац квари људе, врло је могуће да ћемо имати несвестан отпор према примању новца. Вероватно је да ћемо имати проблем са тим да наплатимо своје услуге, да ћемо имати амбивалентан однос према људима који имају доста новца, то јест да ћемо им у исто време завидети и осуђивати их. Пробајмо током ове недеље да препознамо неке од стереотипа које имамо у вези са новцем и како они утичу на наш однос према новцу, себи и животу.
ДРУГА НЕДЕЉА - ПРЕПОЗНАВАЊЕ НАЧИНА НА КОЈЕ ТРОШИМО НОВАЦ
Постоји цитат који се приписује Вилу Смиту који каже да „Највећи број људи троши новац који нема, да би куповали ствари које им не требају, да би импресионирали људе до којих им није стало“.
новац_3Начин на који трошимо новац је делом наслеђен од оних са којима смо одрастали, делом је условљен различитим психолошким факторима, степеном нашег самопоуздања и самопоштовања, навикама, као и нашим степеном отпорности на утицаје које медијске и маркетиншке кампање врше на потрошаче.
Свима нам се понекад дешава да, док на каси у супермаркету чекамо на ред, у корпу убацимо чоколадице, жваке или неке друге производе који се налазе на полицама поред касе. Нисмо имали план да их купимо, али кад су већ ту, зашто да не? Менаџери супермаркета познају феномен звани „импулсивна куповина“ и управо зато смештају ове производе близу касе, да би нам упали у очи док чекамо. Куповина је често начин да себи побољшамо расположење, али исто тако може и да нам буде извор фрустрације. За почетак је довољно да само посматрамо себе у ситуацијама када „трошимо новац“ и региструјемо све што се дешава у нама.
Када осетимо жељу да нешто купимо, можемо да поставимо себи питање: „Зашто ми је ово потребно?“ Могуће је да ће нас неки одговори изненадити. У почетку не мора да нам буде циљ да мењамо своје понашање већ само да се упознамо са обрасцима који њиме руководе.
ТРЕЋА НЕДЕЉА - ОД ФИЛОЗОФИЈЕ НЕДОСТАТКА ДО ФИЛОЗОФИЈЕ БЛАГОСТАЊА
Начин на који свако од нас живи је заснован на некој животној филозофији. Код највећег броја људи, животна филозофија је нешто што смо наследили у окружењу у којем смо одрастали. Наравно, неки од нас крену да преиспитују своје ставове, навике у мишљењу или филозофију којом се руководе у животу, па као резултат тога могу да врше неке промене. Све животне филозофије се могу сместити у неку тачку на линији чија су су два краја филозофија благостања и филозофија недостатка.
Ретко ко се нађе баш на самом крају линије и ретко ко све време проводи у истом месту. Шетамо тако лево-десно али се углавном не удаљавамо много од свог „наслеђеног“ места, док не почнемо да доносимо свесне одлуке о томе шта желимо да управља нашим животима, да освешћујемо своја несвесна веровања и преиспитујемо своје ставове.
Ако се у свом животу руководимо филозофијом недостатка, најчешће ћемо имати осећај да немамо довољно онога што мислимо да нам је потребно да будемо срећни. Немамо довољно новца, времена, пријатеља, љубави, простора у стану, гардеробе, књига, знања, лепоте, сексепила... Ако наш партнер показује да ужива у друштву неке друге жене, осећаћемо се угрожено пошто верујемо да он нема довољно пажње и за нас и за њу, па ако му је лепо са њом, неће бити „довољно“ тог осећања доживљаја лепоте са нама. Ако наш колега добије похвале на послу, или комшије купе нова кола, или другарица купи нову хаљину, можемо да се осећамо помало завидно зато што у универзуму недовољности добитак који неко други доживи, некако аутоматски смањује количину доброг која мислимо да остаје за нас. Наравно да су ово процеси којих најчешће нисмо свесни, али можда можемо да препознамо овакве неке реакције код себе.
БЛАГОСТАЊЕ
Ретко ко се у свом животу тек тако руководи филозофијом благостања. То је нешто што учимо, вежбамо из дана у дан и тако се развијамо. Руковођење филозофијом благостања подразумева један активан осећај вере да у универзуму нема недостатка, да има свега за све и да можемо да добијемо све што нам је потребно. Не све што желимо, већ све што нам је потребно!
Филозофија благостања се развија упоредо са развијањем љубави према себи и свести да нико и ништа друго не може да нас усрећи осим нас самих. Потребно је да је свакодневно бирамо изнова и изнова. Када пропустим аутобус, реакција из филозофије благостања је „Наићи ће други“. Онда ускочи мисао коју сам навикла да мислим у филозофији недостатка „Али, закаснићу!“. Онда опет бирам да се окренем на другу страну: „Добро, закаснићу! Док стојим овде, могу да дишем дубоко, да се повежем са самом собом, да гледам небо, да осетим ритам града, да осећам захвалност што сам жива...“ И тако, настављам, као у некој игри враћања у равнотежу. Не иде увек лако, али није одмах било лако да као мала одржим равнотежу на бицикли. Па ипак, научила сам.
ЧЕТВРТА НЕДЕЉА - ПРИМЕНА МОДЕЛА "НОВАЦ ЈЕ МОЈ ПРИЈАТЕЉ"
На једном семинару за лични развој који сам похађала пре много година, водитељ је дао пример како можемо да научимо да користимо новац руководећи се филозофијом благостања. „Замислите да вам је новац пријатељ“, казао је. „Замислите да вам је пријатељ дошао у госте и боравио код вас неколико дана. И сад је дошло време да иде, а вама је страшно жао што мора да иде, па не бисте да га пустите, грабите га за руку и убеђујете га да остане, цимате га за рукав и говорите како није фер што иде. Сигурно то не би била пријатна сцена и вероватно да би ваш пријатељ следећи пут имао осећај страха да, ако поново дође да вас посети, можете опет да правите сцену и да би можда зато одустао од посете.
А сада замислите да уместо пријатеља, говоримо о новчаници, која је некако дошла до вас и провела пар дана у вашем новчанику. Кад је време да крене из вашег новчаника ви имате избор – да правите сцену као малопре или да се понашате другачије. На пример, можете да признате себи да вам је жао што новчаница одлази, али јој кажете да вам је драго што вам је била у посети, да је увек добродошла, позовете је да сврати убрзо опет и да свакако са собом поведе и породицу, родбину, пријатеље...“
И ја сам, на многим семинарима, користила ову причу и реакција је увек иста – учесници се смеју, опусте, уђу у један други начин размишљања. А вежбу сам испробала и заволела. Пробајте и ви! Шта вас кошта?
Извор: Часопис Сенса, Септембар 2013.
Аутор текста: Жана Борисављевић
Хвала http://www.deteplus.rs/
No comments:
Post a Comment