Муцање је проблем који заокупља, збуњује и изненађује људски род већ хиљадама и још увек морамо признати да нисмо далеко дошли у проналажењу узрока, а самим тиме и изљечења. Муцање не бира расу, веру ни климатске услове. Људи подједнако муцају у свим деловима свијета и на свим језицима. Шта узрокује појаву муцања и како се понашати кад се муцање појави код дјетета?
У последње вријеме муцање је поновно у средишту позорности због вишеструко награђиваног филма 'Краљев говор' у којему је уз повесну тематику обрађен и проблем муцања коме се с великим напорима покушао одупрети и енглески краљ Георге ВИ.
Велики је број покушаја да се проблем муцања реши. Од најбизарнијих као, примерице, стављања камених облутака под језик у древној Грчкој, па све до најсавременијих терапија и терапијских инструмената којима популација од отприлике 60 милиона људи покушава наћи излаз.
Узроци муцања
Муцање је проблем који је сложенији него што би се површним посматрањем то уопште могло закључити. Муцање осим здравствене има и социјалну категорију.
Околина је непрестано огледало успешности (или неуспешности) особа које муцају. Оно се догађа у глави и одражава се на лицу, има звучну саставницу тако да тешко можемо одвојити проблем од саме особности онога ко муца.
Према последњим истраживањима о узроцима муцања у најширем смислу могло би се рећи да се ради о споју наследног фактора (наиме, 60% особа које муцају има у породици некога ко је такође муцао или још муца), неурофизиолошког чиниоца (особе које муцају имају другачије говорно-језично процесирање него особе које не муцају), чиниоца самог дететовог развоја (дете с проблемима у језичном и говорном развоју има пуно више изгледа да развије муцање) и чиниоца савременог (пребрзог и пренапетог) начина живота који може бити окидач за појаву муцања (само у случају када постоји јака предиспозиција за муцање или је муцање већ присутно).
Колико год почетак текста можда даје некакав осјећај безнадности, стварност није таква. Многобројне више или мање успјешне методе појединцима могу знатно појачати течност говора или каткад потпуно решити проблем. Свако муца на свој јединствени начин и то упућује на то да терапија такође мора бити јединствена, односно прилагођена појединцу. Постоји општи приступ терапији, али методика, интензитет и трајање искључиво су индивидуалне категорије.
Први знаци који упућују на ману
Први знаци муцања најчешће се појављују у доби од 3 до 6 година и у првој фази не морају значити да се ради о проблему који ће се послије развити. Према истраживањима само 20% дјеце наставит ће муцати, а остатак ће наставити с развојем без даљњих проблема. Исто тако, ако имате дечака, имате отприлике четири пута више шансе за појаву муцања него ако имате дјевојчицу. Постоји неколико теорија о томе, но ниједна досад у стварности није доказана нити је, чини се, дотакнула прави разлог муцања.
Како се понашати према детету које муца?
Стручњаци саветују родитељима и старатељима деце која почињу развијати муцање у ранијој доби да се не освештава проблем док год он не ствара неугоду дјетету и док се оно не почиње осјећати "друкчијим" од остале дјеце. Тијеком застоја и грча које дјетету ствара нелагода не треба "завршавати ријечи" да би им се олакшало, колико се год то чинило потребним. Родитељи те баке и дедови имају тенденцију помагати деци при изговору и тиме само погоршавају ситуацију.
Много је боље да дете на неки начин "пробија" застој. Важно је знати да "право" развојно муцање засигурно није узроковано емоционалним категоријама. Људи често примјећују и повезују почетак муцања с неким стресним, страшним ситуацијама у којима је дете почело муцати, но нека буду сигурни да је дете врло веројатно имало хередитарно-неуролошку предиспозицију за муцање. То не значи да деца која муцају не доживљавају стресне ситуација друкчије од флуентне дјеце.
Детету стрес лако може појачати муцање, исто као што врло смирујуће и угодне ситуације могу придонијети смањењу застоја у говору. Препоручује се да у породицама деце које муцају (наравно, као и у свакој другој породици) треба владати одређен склад и мир јер свака ситуација у којој дијете доживи застој (који тада постаје застој у комуникацији с другима) уједно је и стрес за то дијете.
Дијете које муца са самим проблемом постаје на својеврстан начин хиперсензитивно па не би требало бити изложено непотребним стресовима и турбуленцијама јер ће то засигурно продубити проблем.
Особа која муца врло добро зна да сам застој у говору ствара код партнера у комуникацији такође неугоду и каткад збуњеност. Тај изостанак реакције врло је занимљив јер не ублажава проблем особи која муца, него га штовише и појачава. Особа која муца на неки начин шутњом чува своју велику "приватну тајну" коју не жели дијелити јер ће њезино откривање код суговорника створити друкчију слику коју особа не заслужује. Већина људи која муца сматра да ће та слика бити нужно лошија или негативнија и на тај начин смањити успјех комуникације коју су управо почели. Људи су, нажалост, још увијек спремни процењивати друге прије према недостацима него према предностима. Лоша искуства, у правилу, погоршавају будућу флуентност, што упућује на то да је самопоуздање један од кључних чинилаца у самопомоћи и терапији муцања.
Решење у блиској будућности
На крају можемо закључити да је муцање комплексан поремећај који се очитава у ненормалном процесирању мозга према говорним модалитетима. Врло веројатно има генску подлогу, која, додуше, није довољна да би се муцање развило. Клиничке студије које укључују генска истраживања и истраживања "браин имагинг", заједно с истраживањима на животињама, убрзо ће нам дати нова сазнања о том свекултурном и глобалном проблему.
21. стољеће је вријеме када ће проблем муцања постати минорна категорија, не само због врло напредних средстава комуникације који говорну комуникацију једноставно чине непотребном, него и због напретка у истраживању мозга, и само је питање времена када ће се и проблем муцања на одушевљење милиона људи с тим поремећајем решити.
Текст: Проф. Саша Радмилов, дефектолог-логопед
Фото: Профимедиа
http://www.roditelji.hr/
У последње вријеме муцање је поновно у средишту позорности због вишеструко награђиваног филма 'Краљев говор' у којему је уз повесну тематику обрађен и проблем муцања коме се с великим напорима покушао одупрети и енглески краљ Георге ВИ.
Велики је број покушаја да се проблем муцања реши. Од најбизарнијих као, примерице, стављања камених облутака под језик у древној Грчкој, па све до најсавременијих терапија и терапијских инструмената којима популација од отприлике 60 милиона људи покушава наћи излаз.
Узроци муцања
Муцање је проблем који је сложенији него што би се површним посматрањем то уопште могло закључити. Муцање осим здравствене има и социјалну категорију.
Околина је непрестано огледало успешности (или неуспешности) особа које муцају. Оно се догађа у глави и одражава се на лицу, има звучну саставницу тако да тешко можемо одвојити проблем од саме особности онога ко муца.
Према последњим истраживањима о узроцима муцања у најширем смислу могло би се рећи да се ради о споју наследног фактора (наиме, 60% особа које муцају има у породици некога ко је такође муцао или још муца), неурофизиолошког чиниоца (особе које муцају имају другачије говорно-језично процесирање него особе које не муцају), чиниоца самог дететовог развоја (дете с проблемима у језичном и говорном развоју има пуно више изгледа да развије муцање) и чиниоца савременог (пребрзог и пренапетог) начина живота који може бити окидач за појаву муцања (само у случају када постоји јака предиспозиција за муцање или је муцање већ присутно).
Колико год почетак текста можда даје некакав осјећај безнадности, стварност није таква. Многобројне више или мање успјешне методе појединцима могу знатно појачати течност говора или каткад потпуно решити проблем. Свако муца на свој јединствени начин и то упућује на то да терапија такође мора бити јединствена, односно прилагођена појединцу. Постоји општи приступ терапији, али методика, интензитет и трајање искључиво су индивидуалне категорије.
Први знаци који упућују на ману
Први знаци муцања најчешће се појављују у доби од 3 до 6 година и у првој фази не морају значити да се ради о проблему који ће се послије развити. Према истраживањима само 20% дјеце наставит ће муцати, а остатак ће наставити с развојем без даљњих проблема. Исто тако, ако имате дечака, имате отприлике четири пута више шансе за појаву муцања него ако имате дјевојчицу. Постоји неколико теорија о томе, но ниједна досад у стварности није доказана нити је, чини се, дотакнула прави разлог муцања.
Како се понашати према детету које муца?
Стручњаци саветују родитељима и старатељима деце која почињу развијати муцање у ранијој доби да се не освештава проблем док год он не ствара неугоду дјетету и док се оно не почиње осјећати "друкчијим" од остале дјеце. Тијеком застоја и грча које дјетету ствара нелагода не треба "завршавати ријечи" да би им се олакшало, колико се год то чинило потребним. Родитељи те баке и дедови имају тенденцију помагати деци при изговору и тиме само погоршавају ситуацију.
Много је боље да дете на неки начин "пробија" застој. Важно је знати да "право" развојно муцање засигурно није узроковано емоционалним категоријама. Људи често примјећују и повезују почетак муцања с неким стресним, страшним ситуацијама у којима је дете почело муцати, но нека буду сигурни да је дете врло веројатно имало хередитарно-неуролошку предиспозицију за муцање. То не значи да деца која муцају не доживљавају стресне ситуација друкчије од флуентне дјеце.
Детету стрес лако може појачати муцање, исто као што врло смирујуће и угодне ситуације могу придонијети смањењу застоја у говору. Препоручује се да у породицама деце које муцају (наравно, као и у свакој другој породици) треба владати одређен склад и мир јер свака ситуација у којој дијете доживи застој (који тада постаје застој у комуникацији с другима) уједно је и стрес за то дијете.
Дијете које муца са самим проблемом постаје на својеврстан начин хиперсензитивно па не би требало бити изложено непотребним стресовима и турбуленцијама јер ће то засигурно продубити проблем.
Особа која муца врло добро зна да сам застој у говору ствара код партнера у комуникацији такође неугоду и каткад збуњеност. Тај изостанак реакције врло је занимљив јер не ублажава проблем особи која муца, него га штовише и појачава. Особа која муца на неки начин шутњом чува своју велику "приватну тајну" коју не жели дијелити јер ће њезино откривање код суговорника створити друкчију слику коју особа не заслужује. Већина људи која муца сматра да ће та слика бити нужно лошија или негативнија и на тај начин смањити успјех комуникације коју су управо почели. Људи су, нажалост, још увијек спремни процењивати друге прије према недостацима него према предностима. Лоша искуства, у правилу, погоршавају будућу флуентност, што упућује на то да је самопоуздање један од кључних чинилаца у самопомоћи и терапији муцања.
Решење у блиској будућности
На крају можемо закључити да је муцање комплексан поремећај који се очитава у ненормалном процесирању мозга према говорним модалитетима. Врло веројатно има генску подлогу, која, додуше, није довољна да би се муцање развило. Клиничке студије које укључују генска истраживања и истраживања "браин имагинг", заједно с истраживањима на животињама, убрзо ће нам дати нова сазнања о том свекултурном и глобалном проблему.
21. стољеће је вријеме када ће проблем муцања постати минорна категорија, не само због врло напредних средстава комуникације који говорну комуникацију једноставно чине непотребном, него и због напретка у истраживању мозга, и само је питање времена када ће се и проблем муцања на одушевљење милиона људи с тим поремећајем решити.
Текст: Проф. Саша Радмилов, дефектолог-логопед
Фото: Профимедиа
http://www.roditelji.hr/
No comments:
Post a Comment