Постоје мајке и очеви који силно размазе своју децу, желе да им удовоље у свему, онолико колико могу, испуњавају синовима и ћеркама сваку жељу, желе да им живот учине срећнијим, испуњенијим и лакшим. Многи од њих искусили су као деца потешкоће и муке, недостајали су им љубав, сигурност, разумевање и ослонац и сада имају само једну жељу: да њиховој деци буде боље. Међутим, постоје и они родитељи који су у свом детињству били превише збринути, заштићени и размажени, па су и од своје деце направили беспомоћне и неспособне људе.
Деца неосетно, постају центар породице и захтевају од нас све. И од самог почетка не иде тако лако како смо о томе маштали. Није лако упркос свој љубави! Постајемо обесхрабрени, беспомоћни. А када чујемо како пријатељици из фитнес клуба васпитање деце тако лако полази за руком – она о томе прича увек када после тренинга одемо на кафу – осећамо се још бедније. Не можемо више да поднесемо ту ситуацију. Као и све оне лепе маме из дечјег парка које, чини се, све с лакоћом држе под контролом. Не можемо да признамо да имамо проблеме. Ми то једноставно не
Бескрајно волимо своју децу. Међутим, наша преданост није увек довољна. Јер деца у одрастању морају да овладају потребним вештинама како би израсла у јаке људе, који ће знати да се снађу у свету.
Чини се да су мајке у одгајању детета често усамљене, осећају се неспособно и разочарано. Шта забога радим погрешно? Како да се носимо с тим одговорним задатком – то је највећи изазов који постоји! На то човек једноставно није припремљен.
За родитеље је то дуготрајна и често захтевна борба, ако не и најодговорнији задатак који морају да обаве, а то је сигурно тежи и захтевнији рад од универзитетских студија!
Многи родитељи отклањају својој деци и најмању препреку с пута и желе да их сачувају од животних тешкоћа. Помажу деци колико могу, несебично их ослобађају сваког терета, непрестано се труде да им испуне сваку жељу, само да деци буде добро. Има много родитеља који се толико намуче око своје деце да доведу себе до стања физичке и психичке исцрпљености. А дете је и поред тога незадовољно, мрзовољно и незасито у својим захтевима.
На моје питање како се осећа особа која је несамостална, полазници курса су написали:
• „Не бих био самоуверен, био бих обесхрабрен и нерасположен, осећао бих да не могу ништа да урадим сам.“
• „Ослањао бих се на друге уместо на себе.“
• „Осећао бих се неспособним у односу на партнера, ослањао бих се на њега. Често бих партнера питао за мишљење како бих схватио да ли је то што радим добро или није.“
• „Сумњао бих у себе, потцењивао бих друге и мучио бих своје колеге и свог партнера.“
• „Био бих осетљив на критику зато што сам несигуран у себе.“
• „Осећао бих се беспомоћним у непознатим ситуацијама или конфликтима који морају да се разреше. Мислим да бих лоше процењивао шта треба да урадим.“
• „Био бих препуштен себи, не бих прихватао новине јер бих их се плашио.“
• „Бежао бих од одговорности, зависио бих од других.“
• „Мислим да бих имао дубоки осећај бескорисности.“
• „Мислим да бих био егоиста.“
• „Не бих могао искрено да волим јер бих се сувише бавио собом.“
Има много родитеља који се толико намуче око своје деце да доведу себе до стања физичке и психичке исцрпљености. А дете је и поред тога незадовољно, мрзовољно и незасито у својим захтевима.“
Несамостална особа можда би и могла на неки начин да се осећа добро, ако би живела у окружењу које јескројено према њој. Несамосталност има и својих предности. Ипак, несамосталним особама неопходна је помоћ да би изразиле своје жеље, оне никада не одрасту.
Многи родитељи превише размазе своју децу.
Сигурно је ипак то да несамостално дете, дакле дете које зависи од других, губи осећање самовредновања. Дете је несигурно и када своје мане прикрива непристојношћу, наметљивошћу, кукањем или агресивношћу. Дете је често уплашено и ћутљиво, у сваком случају много захтева од родитеља, од одраслих.
У обданишту су таква деца најчешће пасивна. Недостаје им самоповерење и уплашена су. Не умеју да се снађу у непознатим ситуацијама. У обданишту нису опуштена, осећају се беспомоћно и напуштено. А када деца одрасту, неће више бити родитеља који ће моћи брзо да реше њихове проблеме. Тако се наша велика и добронамерна брига за децу окреће против њих. „Не, то сигурно не бисмо желели!“
Чињеница је: ако детету отклонимо све непријатности с пута, ако га служимо и превише га размазимо, одузимамо му из руку контролу над сопственим животом. Дете можемо да спутамо нашом превеликом љубављу. Као резултат свега настаје човек који је неспособан за живот. Најгоре је то што детету себично понашање неће олакшати живот, оно неће моћи да изгради и негује здраве односе јер, осим родитеља, нико неће желети да прихвати његову размаженост.
Једна мајка је овако рекла:
„Зар није превише тражити од детета да буде самостално? Наше дете је још мало. И желела бих да оно још неколико година буде уз мене. Тако је мило! И ко зна да ли ће за неколико година и даље бити тако слатко. Искрено, желим да моје дете још мало зависи од мене. Ионако ће кроз живот научити да буде самостално.“
Деца родитеља који имају овакав став нису (нарочито не у пубертету) самостална и неће знати како да се снађу у овом суровом свету. Да ли им заиста желимо тако нешто?
Не заваравајмо се: имала сам искуства с многом децом која су морала да се боре са неиспуњеношћу и несигурношћу, с децом која нису знала да буду самостална зато што су им родитељи – често из добре намере и бриге – то ускратили.
Желела сам да полазници напишу пар речи о томе како се осећа самостално дете:
• Дете има поверења у себе и има здраво осећање самовредновања.
• Дете је активно.
• Дете је окренуто стварности.
• Дете се осећа корисним. Њему се може нешто поверити.
• Дете је спонтано.
• Дете је жељно знања и има изражену радозналост према свету и животу.
• Дете је мотивисано, игра се и постиже све посвећеношћу, мотивацијом и стрпљењем.
• Дете може да испланира свој дан онако како оно жели.
• Дете се не обесхрабрује тако лако. Када у нечему не успе, прихвата то. Следећи пут ће сигурно бити боље.
• Дете може да брани свој став и своје мишљење. Зато оно пред групом познатих или непознатих људи има храбрости да каже „не“.
• Дете има пријатеље, може активно да учествује у свом социјалном окружењу.
• Дете други схватају озбиљно и оно схвата озбиљно друге.
• Дете може, према свом узрасту, да преузме одговорност.
Под самосталношћу не подразумевам то да дете може да уради све што замисли. Мислим да родитељи не би требало да детету дозволе баш све. Знамо да дете још није способно да само постави границе у ономе што ради.
„Несамостално дете које је центар породице поставља свом окружењу невероватне захтеве и постаје тиранин. Пошто му се родитељи не супротстављају, дете није научило како да се суочи с непријатношћу.“
Самосталност о којој овде говорим супротставља се зависности од других и упућености на друге. Деци је, већ у раном периоду живота, потребно да ураде нешто сама, без помоћи одраслих, и способна су за то.
Објаснићу вам, кроз примере, како би то требало да изгледа у пракси.
„Помози ми да то урадим сам!“
Ова реченица јесте срж Монтесори методе.
Посматрала сам мајку и једногодишњу ћерку како стоје на ниском ивичњаку. У уској уличици готово да није било саобраћаја. Дакле, није било никакве опасности. Девојчица је желела да се забави, па се изнова пела на ивичњак и изнова је силазила с њега. Из страха да ће се девојчица повредити, мајка ју је ухватила за руку и по двадесети пут јој је рекла:
„Пази, иначе ћеш пасти!“
Девојчици није успело да се отргне из мајчине руке, наљутила се, почела је да вришти и хтела је да је мајка носи.
Какву шансу је девојчица пропустила: да радосно научи своје прво пењање уз степенице! Шта је једна мала незгода у односу на могућност да дете осети делић своје независности?
Често потцењујемо децу. Дечје способности много су веће него што можемо да наслутимо.
Дозволити деци да буду самостална није увек пријатно и захтева од нас стрпљење, као и одрицање од нашег уобичајеног радног темпа. Међутим, када дете постане самостално, у томе ужива цела породица. Деца ће ретко зависити од нас а самим тим ћемо и ми имати више времена за опуштање.
Одломак из књиге „Самостална деца су срећнија“ Хајди Мајер-Хаузер (Лагуна, 2012.)
No comments:
Post a Comment