"Божићна бајка" Паола Коеља

Божићна бајка Паола Коеља: Музика долази из куће

Божић није тек један дан у години, већ начин размишљања…

На Бадње вече, краљ је позвао председника владе да му се придружи у уобичајеној заједничкој шетњи. Уживао је да гледа украшене улице, али пошто није хтео да поданици троше превише новца само да би се ти украси њему допали, обично су се њих двојица маскирали у трговце из неке далеке земље.

Шетали су кроз центар града, дивили се светиљкама, јелкама, свећама које су гореле на праговима, тезгама на којима су се продавали поклони, као и свим оним мушкарцима, женама и деци који су журили кући да дочекају Божић за трпезама крцатим храном.

На повратку, прошли су кроз сиромашнији крај, где је атмосфера била другачија. Није било светиљки, ни свећа, ни замамних мириса хране која само чека да буде послужена. Једва да се ико затекао на улицама, и краљ је – као и сваке године – рекао председнику владе како заиста морају посветити више пажње сиротињи у краљевству. Председник владе је климнуо главом, знајући да ће се та тема ускоро поново заборавити, затрпана свакодневном бирократском праксом испуњеном буџетским питањима и разговорима са страним гостима.

Одједном, зачули су музику из једне од најсиромашнијих кућа. На кућерку су се даске толико расушиле да су могли да провире и виде шта се дешава у њој. А оно што су угледали било је заиста апсурдно: старац у инвалидским колицима је плакао, млада жена обријане главе је плесала, а младић тужних очију је лупао даирама и певао једну народну песму.

“Идем да видим шта се дешава”, рекао је краљ.

Закуцао је на врата. Музика је престала, а младић пришао вратима.

“Ми смо трговци, тражимо преноћиште. Чули смо музику, видели смо да сте још будни, па смо мислили да бисмо могли да преноћимо ту.”

“Можете да нађете преноћиште у хотелу у граду. Ми вам, авај, не можемо помоћи. Упркос музици, ова кућа је пуна туге и патње.”

“А можемо ли знати зашто?”

“Све је то због мене.” То је проговорио старац у инвалидским колицима. “Провео сам живот учећи сина калиграфији, тако да једног дана може да се запосли као писар у палати. Међутим, године су прошле а ниједно радно место се није указало. И онда, прошле ноћи, уснио сам глупи сан: дошао ми је анђео и рекао ми да купим сребрни пехар јер ће, како је анђео рекао, сам краљ доћи код мене у посету. Пиће из тог пехара и даће мом сину посао.

Човека чини његова вера

Анђео је био тако убедљив, да сам одлучио да га послушам. Како нисмо имали пара, моја снаха је отишла на пијацу јутрос и продала косу, па смо могли да купимо тај пехар тамо. Њих двоје сад дају све од себе да ме орасположе за Божић, певају и играју, али нема то сврхе.”

Краљ угледа сребрни пехар и затражи да му дају мало воде да утоли жеђ. А онда, пред одлазак, рече породици:

“А знате ли, данас смо баш имали разговор са председником владе и он нам је рекао да ће се следеће недеље објавити оглас за посао писара у палати.”

Старац климну главом, не верујући баш у то што чује и поздрави се немоћно са странцима.

Међутим, сутрадан ујутру, кроз све градске улице зачула се краљевска објава: “Палата тражи новог писара”. На дан пријема, соба у палати била је пуна људи спремних да се такмиче за то тражено место. Председник владе је ушао и рекао свима да припреме папир и оловку.

“Тема вашег рада је: Зашто један старац плаче, жена обријане главе плеше, а тужни младић пева?”

Кроз собу се зачуо жамор неверице. Нико није умео да напише рад с таквом темом осим једног младића у похабаној одећи који је седео у углу. Он се широко осмехнуо и почео да пише.

Превела: Кристина Ивановић

извор: Ловесенса.рс