Једном давно, толико давно да се више
нико не сећа када се тачно догодило, на неком пространом пољу између две планине, цвеће између себе
стаде да се расправља која је боја најлепша и
најважнија. Мало-помало дође и до свађе.
-Најлепша је жута боја - рече маслачак. -То је боја Сунца, ватре, зрелог жита и воћа и уопште топлоте.
-А ја мислим да је најлепша боја плава - тврдио је различак. -То је боја неба, мора и река. Шта је важније од ваздуха и воде?
-Баш ништа од тога није тачно - рече бела рада. -Најважнија боја је бела! Она се налази свуда. Да нема беле боје ниједна друга не би постојала. То је боја дана и светлости. Покушај да у мраку употребиш неку другу боју да нешто обојиш! Од тога ће испасти мрља. Велика ружна мрља!
-Ах, бела боја! - Подругљиво рече купина. -Како би изгледао свет када би све било обојено у бело и када би сви носили бело? Раширивши своје гранчице са трњем купина настави: -Како видим, моја сусетка сматра да је она боја дана, а да сам ја боја ноћи, јер сам црна. Када тако мисли нећу више са њом да разговарам! И купина окрете главу од беле раде.
-А колико значаја дајете мојој боји када толико истичете себе? - Узвикну булка и крв јој јурне у лице. - Моја боја значи: љубав, радост, весеље.
-Полако, полако, стаде да их умирује трава. -Зелена је боја младости и новог живота, па је према томе моја боја најлепша и најважнија.
Цвет дан и ноћ је све ово слушао па се умеша и помирљиво примети да свака боја има своју лепоту и да су све боје подједнако важне.
-Ћути ти, неодлучна биљчице! - Рече му свађалачки купина. - Ти ниси могао да се одлучиш која је боја најважнија па имаш плаву и белу!
Цветић дан и ноћ уопште се не наљути на ово, већ предложи да свако изнад себе истакне своју боју када падне киша следеће ноћи. Боју која киша опере, која избледи неће се узимати у избор, а боја која се покаже најјачом и најпостојанији, прогласиће првом бојом.
Цвеће у пољу се сложи са овим предлогом. Када је пала киша свако је изнад себе истакао своју боју. Маслачак је показао жуту, различак плаву, бела рада је истакла своју белу боју, булка црвену, а трава зелену. Међутим кад је киша престала да пада, све боје су се измешале и претвориле у једну велику светлу шару. Била је то дуга која је од сваког пољског цвета узела боју.
у оригиналу: Радомир Путниковић
-Најлепша је жута боја - рече маслачак. -То је боја Сунца, ватре, зрелог жита и воћа и уопште топлоте.
-А ја мислим да је најлепша боја плава - тврдио је различак. -То је боја неба, мора и река. Шта је важније од ваздуха и воде?
-Баш ништа од тога није тачно - рече бела рада. -Најважнија боја је бела! Она се налази свуда. Да нема беле боје ниједна друга не би постојала. То је боја дана и светлости. Покушај да у мраку употребиш неку другу боју да нешто обојиш! Од тога ће испасти мрља. Велика ружна мрља!
-Ах, бела боја! - Подругљиво рече купина. -Како би изгледао свет када би све било обојено у бело и када би сви носили бело? Раширивши своје гранчице са трњем купина настави: -Како видим, моја сусетка сматра да је она боја дана, а да сам ја боја ноћи, јер сам црна. Када тако мисли нећу више са њом да разговарам! И купина окрете главу од беле раде.
-А колико значаја дајете мојој боји када толико истичете себе? - Узвикну булка и крв јој јурне у лице. - Моја боја значи: љубав, радост, весеље.
-Полако, полако, стаде да их умирује трава. -Зелена је боја младости и новог живота, па је према томе моја боја најлепша и најважнија.
Цвет дан и ноћ је све ово слушао па се умеша и помирљиво примети да свака боја има своју лепоту и да су све боје подједнако важне.
-Ћути ти, неодлучна биљчице! - Рече му свађалачки купина. - Ти ниси могао да се одлучиш која је боја најважнија па имаш плаву и белу!
Цветић дан и ноћ уопште се не наљути на ово, већ предложи да свако изнад себе истакне своју боју када падне киша следеће ноћи. Боју која киша опере, која избледи неће се узимати у избор, а боја која се покаже најјачом и најпостојанији, прогласиће првом бојом.
Цвеће у пољу се сложи са овим предлогом. Када је пала киша свако је изнад себе истакао своју боју. Маслачак је показао жуту, различак плаву, бела рада је истакла своју белу боју, булка црвену, а трава зелену. Међутим кад је киша престала да пада, све боје су се измешале и претвориле у једну велику светлу шару. Била је то дуга која је од сваког пољског цвета узела боју.
у оригиналу: Радомир Путниковић
No comments:
Post a Comment