Улога игре у развоју деце раног узраста

"Игра је изузетно значајна и за физички и за психички развој. Детету треба омогућити спонтану и слободну игру. Кроз игру дете открива и учи да разуме свет око себе, да делује на њега, да сарађује и да ствара “заједнички свет” са другима. На тај начин дете увиђа односе, усваја понашања и развија неке карактеристичне особине које ће се испољавати у различитим животним ситуацијама."

У наставку прочитајте део текста из Приручника за васпитно образовни рад са децом који је припремила агенција за чување деце Осмех.

У првој години живота доминантан је посебан облик игре - функционална игра. То је игра са новим функцијама које код детета сазревају. Понашање које се развија се ангажује путем вишеструког понављања. Крајем прве године, сазревањем нових моторичких функција развијају се манипулативне игре предметима. Развијају се и различите социјалне игре: сакривање и откривање лица, проналажење предмета сакривеног у шаци одраслог, узајамна имитација одраслог и детета,опонашање радњи одраслог.

У другој години живота тежиште у функционалним играма је око функција које у овом периоду сазревају: усправљање и ходање, хватање врховима прстију уз опозицију палца. Развија се и вид игре усмерене ка предметима – експерименталне игре са предметима. Јављају се симболичке игре (игре представљања). Најчешће су “храњење” себе или других, “спремање” јела, љуљање лутке... Честе су и друге заједничке игре са одраслима: узајамно имитирање, сакривање, гласовно-говорне игре, давање и узимање и сложене игре предметима И играчкама.

У узрасту 18-24 месеца почињу игре са перцептивним функцијама: разврставање предмета по неким обележјима, уметање предмета у одговарајуће отворе, понављање звукова... Овакве игре представљају почетак дидактичких игара, односно таквих активности деце где се кроз облик игре код детета формирају неке способности или у којима дете стиче одређена знања. Честе су и функционалне говорне игре: дете самоиницијативно проба да тачно изговори неку реч, испробава спајање речи у реченице, мелодично понавља или скандира речи... Неке врсте игара, у којима је основно комбиновање предмета, представљају зачетке конструктивних игара. Игре представљања (симболичке игре) постају чешће и сложеније. Појављују се зачеци драмских игара, односно повезивање неколико основних радњи у догађај, малу причу.

У трећој години живота функционалне игре се одвијају око сложенијих моторичких функција: одржавање равнотеже (балансирање на малој подлози, стајање на једној нози), сложени облици ходања и трчања, и сложеније радње уз помоћ руку. Експлоративне игре су и даље врло честе и занимљиве за децу. Посебно су интересантне игре испитивања могућности комбиновања предмета. Те игре постају праве конструктивне игре, игре грађења. Најчешће су: грађење помоћу коцки, игре пластелином, песком и водом, хартијом... Деца радо изводе и дактичке игре: низање перли различитих боја, уметање предмета различитих облика у одговарајуће отворе, ређање слагалица, игре са сличицама... Игре представљања (симболичке игре) су сада у пуном замаху. Ове игре, у којима се испољава самосталност, у којима се развија мишљење и где се испољава дететово стваралаштво, треба максимално подстицати. Игра је значајна и као дијагностичко и терапијско средство у детињству. Кроз игру дете изражава своје страхове, љутње, скривене жеље.

СОЦИЈАЛНИ РАЗВОЈ САЗНАЊА СТАРИЈИХ УЗРАСТА

Социјализација је процес у коме дете наслеђене потенцијале развија у својеврсну индивидуалност и процес у коме друштво индивидуалност уклапа у друштвено прихватљиво функционисање.

После треће године код детета се јавља проблем како да разликује унутрашње психичке појаве од спољашњих и како да повеже споља видљиве појаве и поступке са унутрашњим менталним стањима која се не могу чулно опажати.

У петој години дететово мишљење је оптерећено егоцентризмом, па стога верује да је његово мишљење једино исправно, једино могуће (друга гледишта не могу постојати), да је стварност за све једнака и да је сви доживљавамо једнако.

После шесте године егоцентризам у мишљењу јењава, па је дете тада у стању да узме у обзир предпостављене мисли (претпоставке типа: ако ово урадим могло би се десити оно), да уважи осећања другог, да припише различита осећања и мисли другима и да прихвати да су различита од његових.

До осме године дете суди о понашању других искључиво на основу видљивих ефеката. За њега је повреда од стране другога (било она случајна или намерна) једнако вредна; тек касније оно уочи разлику измену спољашњих и унутрашњих покретача понашања.

КАРАКТЕРИСТИКЕ ЕМОЦИОНАЛНОГ РАЗВОЈА И ЕМОЦИОНАЛНОГ ИСПОЉАВАЊА

До четврте године емоције су: Краткотрајне (остављају утисак вулканске ерупције, често су израз акумулираног доживљаја из претходног времена). Интензивне (одрасли се увек изнова узнемири и изненади). Пролазне (јер су често потпуно одвојене од сазнајне компонентеи лишене разумевања конкретне ситуације). Нема одгоде (све што дете жели, жели истим интензитетом и одмах). Дете искуствено, врло рано научи да „чита“ невербалне сигнале које емитује окружење о емотивним стањима и о расположењима. Оно спонтано усваја емотивни одговор на конкретне ситуације од одраслих и уграђује их са великим поверењем у свој репертоар понашања.

У петој години социјална ограничења условљавају да се сада емоције испољавају мање отворено и мање импулсивно. Дете различито испољава емоције у друштву деце (нема социјалних ограничења) и у друштву одраслих (ограничења су наметнута). Нарочито су интензивне емоције страха, беса и радости.

У шестој и седмој години емоције су и даље интензивне али не тако експлозивне у манифестацији. Јављају се расположења и емотивна стања која дуже трају и спорије се изражавају. Јавља се извесна градација у испољавању емоција. Испољавање емоција се мења у зависности од наметања социјалних ограничења (васпитним деловањем), усвајања норми и правила, као и у зависности од развоја социјалног сазнања и социјалне интелигенције, односно адекватним и објективним вредновањем ситуације.