За морални развој детета од великог је значаја однос родитељ дете, односно колико родитељи помажу да оно просуђује о добром и лошем понашању. Ако је социјално понашање детета праћено задовољством, онда ће се оно понављати и с временом претворити у навику. Утицај родитеља и осталих чланова породице на дечји морални развој је најпресуднији фактор. Породица је модел за понашање детета, који дете опонаша.
Кроз породичну дисциплину дете учи да се понаша на начин који је позитиван и пожељан. Са моралним образовањем треба отпочети већ у најранијој младости. Дете не смемо у свему задовољити. Џон Лок је био свестан да се последице раног дечјег васпитања осећају кроз читав живот. Од врсте односа који постоји између родитеља и детета зависи и утицај родитељске дисциплине на морални развој. Родитељи ће више утицати на дете и његово морално понашање ако у породици постоје добри односи.
И мала деца имају осећај кривице ако не послушају правила која су поставили родитељи. У супротном, ако су односи између родитеља и детета неповољни, промениће се однос детета према рђавом понашању, што ће имати за последицу бежање детета од школе, непоштење, а на старијем узрасту испољаваће се у виду младалачке деликвенције. Непожељан је било какав притисак на децу у облику принуде и забране. »Претеране забране, оштре казне, одбијање разговора на равној нози, ускраћивање објашњења све то скупа зауставља развој и оставља децу у стању у којем јесу.« (Б. Поповић)
Пожељно је да захтеви и наредбе не буду праћени оштрином, како би се код деце могло развијати мишљење о сопственим поступцима и о поступцима других.
ЛИТЕРАТУРА
Добро је да деци кроз поучне приче укажемо на поступке разних личности из свакодневног живота.
Лектира утиче на моралне норме детета, па је стога потребно да родитељи и наставници подстичу дете на читање оних књига које ће допринети формирању пожељних моралних појмова. Међутим, данас су код деце нарочито популарне свеске у којимаје главна тема криминал, мржња, завист… што штетно утиче на моралне појмове.
ЗНАЧАЈ ИГРЕ
»Ни у једној другој животној ситуацији деца немају тако значајну улогу у доношењу правила и њиховом доследном придржавању, као у игри « (Милар) Руковођени правилима, играчи су спремни да се одрекну својих тренутних жеља у корист улога које су прихватили. Играч истовремено остварује две функције: с једне стране своју улогу, а са друге контролише своје понашање. Та функција се рађа управо у игри, због чега је називају »школа вољног понашања.« (Ељкоњин)
Кроз игру деца развијају самоконтролу, уче се да деле, уочавају смисао организованог понашања у заједници, што практично преносе и на животне ситуације.
»Игра представља школу морала, али не морала у представи, већ морала у акцији.« (Ељкоњин)
ФАЗЕ МОРАЛНОГ РАЗВОЈА
Дете учи да се понаша путем имитирања понашања родитеља и преко дисциплине. Познати педагог А. С. Макаренко говори о дисциплини и каже да дисциплина није само ред, тачност, послушност, извршавање захтева, него и савлађивање тешкоћа; он наглашава свесну, иницијативну дисциплину, а никако слепо покоравање.
Од велике је важности да дисциплина буде правилна и да се употребљава доследно, а не случајно и повремено; онда ће морално понашање пре или касније постати навика.
Херберт Спенсер истиче да се деца морално развијају веома споро и постепено, да се ваља задовољити малим захтевима, да не смемо гомилати захтеве, а кад већ нешто захтевамо, да од тих захтева не одступамо.
Морални развој деце
Моралне навике се брже стичу ако се дете подстиче пријатним мотивима, као што су признања и похвале. За овај развој од детета се не може очекивати да примењује морално знање у конкретним животним ситуацијама. Дете може, на пример, знати да је лоше узимати новац из мајчиног новчаника или да је лоше лагати, али то знање се односи на апстрактне појмове и дете неће бити способно да их примени у новим и непознатим ситуацијама, већ само у сличним.
То значи да дете није у стању да поједине навике моралног понашања уопшти као опште правило понашања. На пример, ако детету дозволимо да украде колач из кутије за коју му је речено да је не сме дирати, оно ће се збунити ако га казнимо што је узело оловку свога друга или играчку из продавнице. Крађа треба да се оцењујекао нешто рђаво у свакој ситуацији, а казну за тај преступ ваља доследно примењивати како би дете научило да се понаша у складу са прописима своје друштвене заједнице. Морално васпитање треба наводи дете да сагледава оне црте које су зајдничке у различитим ситуацијама на пример, дете од 8. до 10. године треба да научи да је лосе узимати новац који припада другоме, без обзира где се он налазио.
Само на тај начин морално васпитање може довести до развоја општих моралних појмова а не специфичних.
РАЗВОЈ МОРАЛНИХ ПОЈМОВА
За овај развој потребно је да дете буде интелектуално, емоционално .и социјално зрело како би ,,увидело повезаност измедју неког апстрактног појма и конкретне ситуације.
Све до девете или десете године дечји појмови су одређени и конкретни.
Формирање општих моралних појмова појављује се после девете године.
Тада дете схвата да је крађа уопште рђаво понашање не само у појединим ситуацијама. Дете учи да просуђује о свом поступку, као о добром или лошем на основу насталих последица. Ако је васпитање било доследно, дете ће брже научити да процењује шта је добро а шта рђаво понашање: ако је, на пример, неки поступак лош, знаће да после тога следи казна.
Када дете формира моралне појмове који се могу примењивати у специфичним ситуацијама и које може да користи за оцењивање свог понашања, кажемо да се код детета формира савест.
Док је беба и малишан, дете не осећа никакво кајање због неког свог поступка, зато што је потребно да се претходно развију одређене норме за добро и зло. Између треће и шесте године поставља се темељ за морално понашање. Дете учи од одраслих ста је добро а шта лоше, оно зна да после доброг поступка следи награда, похвала, а после лошег казна, те на тај начин формира специфичне моралне
појмове. Због менталне зрелости и ограниченог искуства дете није у стању да схвати разлоге постојећег правила, и зато се у овом периоду не каже детету зашто је његов поступак добар или лош, већ му се само каже како треба да се понаша. Пред полазак у школу дете почиње да схвата суштину речи добар или лош. Ако су дечји поступци лоши, то није због непослушности, већ због незнања. Пре пете
или шесте године дете не осећа никакву кривицу за неки свој лош поступак. Ако га ухвате у неком преступу, оно неће осећати грижу савести, већ ће бити збуњено и уплашено због евентуалне казне. Исто тако, дете неће примећивати да је учинило неки добар поступак, уколико му на то не скренемо пажњу.
У добу од 7 -12 година дете учи да се понаша онако како то група очекује од њега. Дете ће се пре определити за моралне стандарде својих другова, него за моралне стандарде родитеља. Са 10 или 12 година дете може да схвати основне принципе и суштину правила понашања. Међутим, оно је још увек неспособно да само просуђује да ли је неко дело добро или лоше, већ се мора ослонити на оно што је научило о добром и лошем. После 10. године код детета се јавља снажно осећање за правду и поштење.
Дете не воли недоследност родитеља, лаж, кукавичлук… Неке од тих вредности остаће трајно непромењене током целог живота и значајно ће утицати на његово понашање, док ће се друге вредности модификовати и мењати с времена на време, зависно од нових социјалних контаката.
»Треба научити децу да мрзе порок, она морају знати колико је он сам по себи ружан, да би га избегавала не само у делима него и у мислима.«
Монтењ
»Дечја је лаж дело одгајивачевих руку.«
Русо
»Поуке остају без плода ако се не потврђују примером.«
Дзон Лок
Родитељи ће више утицати на дете и његово морално понашање ако у породици постоје добри односи.
No comments:
Post a Comment