Трауматски догађај је свака ситуација у којој може постојати озбиљно повређивање или смрт једне особе или више њих. Трауматски догађај може да укључује различите облике физичког, пихичког или сексуалног злостављања, саобраћајне удесе, терористичке акте, ратна дешавања, или природне катасрофе као земљотреси, поплаве, снежне лавине и слично. Важно је да у тренутку настанка, догађај изазива једну врсту ужаса, хорора код погођених, уз снажан осећај беспомоћности. Иако не увек, ови догађаји почињу изненада, погађају већи број људи, и често су праћени губитком или оштећењем имовине које ти људи поседују.
Постоје неколико ствари које родитељи треба да предузму код деце и младих који су преживели или преживљавају поплаву.
У таквим ситуацијама, прво је важно заштити физички интегритет појединаца. Одмах затим, након што су збринуте основне физичке потребе људи које је задесио трауматски догађај, веома је важно пружити им и психолошки ослонац за адаптацију на промене које је немили догађај изазвао. Тада је од великог значаја пружити адекватну психолошки помоћ и најмлађима, како бисмо смањили тренутне, али и одложене неповољне реакције на трауматично искуство. Родитељи, учитељи, наставници и уопште одрасли који су у оваквим ситуацијама непосредно доступни деци, могу у великој мери олакшати тешке тренутке кроз које пролазе и помоћи им да се што пре и што боље адаптирају на новонасталу ситуацију.
Трауматска искуства у значајној мери нарушавају осећај сигурности чак и код веома мале деце. Такође, код мало старије деце јавља се и страх за сопствени, као и живот других драгих особа. Осим тога, у ситуацијама наглих и значајних губитака, развија се и забринутост за будућност. Реакције деце на трауматско искуство могу бити различите у зависности од њиховог узраста, изложености трауматском догађају и последицама које је траруматски догађај оставио на њих (повреде, губитак дома, губитак блиских особа и сл.). Неке реакције код деце, уколико трају краћи временски период, могу се сматрати нормалним и пролазним реакцијама на трауматско искуство. Међутим, уколико су оне присутне током дужег временског периода, потребно је затражити помоћ стручњака. Сходно томе, код деце се могу приметити интензивне емоционалне реакције, као и облици понашања који су карактеристични за ниже узрасте од онога на којем се дете тренутно налази:
Едукација родитеља о трауми и њеном исходу
Деца и млади који су били изложени некој трауматској ситуацији пролазе кроз неколико фаза психолошког функционисања и адаптације на новонасталу ситуацију. Током и кратко после догађаја, сва деца доживљавају краткотрајну потрешеност и узнемиреност. У зависности од узраста детета и потешкоће које се јављају могу да варирају. Плакање, неодвајање од родитеља или најближих, наглашена повученост и непричање, умокравање, одбијање хране, поремећај спавање, или неодређени страх су пристутни код готово свих.
На то се могу надовезивати раздражљивост, туга, и разни страхови, главобоља, болови у трбуху, лоша концентрација и слично. Код већине деце се након пар недеља ови симптоми ублажавају и престају, али то може да варира од детета до детета. У тим недељама након трауматског догађаја, већина деце се враћа на своје уобичајено дневно функционисање које је постојало и пре трауме, нарочито уколико су успостављени основни услови за живот. Међутим, код једног малог броја деце стимптоми могу да трају продужено или да се интензивирају, када се развијају симптоми пост-трауматског стресног поремећаја (ПТСП).
По узрастима облици понасања који су присутни су:
Предшколски узраст – сисање палца, ноћно мокрење, тешкоће у одвајању од родитеља, поремећен сан (ноћне море), губитак апетита, соматске тегобе, страх од мрака и други страхови, повлачење и губитак интересовања за вршњаке и уобичајене активности.
Основношколски узраст – раздражљивост, агресивност, тешкоће у одвајању, ноћне море, избегавање школских обавеза, слаба концентрација, повлачење и губитак интересовања за вршњаке и уобичајене активности.
Адолесцентни узраст – поремећаји сна и апетита, раздражљивост, учестали конфликти, соматске тегобе, делинквентно понашања, слаба концентрација, повлачење и губитак интересовања за вршњаке и уобичајене активности.
Пружање подршке и осећаја сигурности
Родитељи или најближе особе треба да предузму све што је могуће ради стабилизације/контоле ситуације и постизања осећаја извесности колико је то могуће. На тај начин, пружају подршку и осећај сигурности детету. Оно што родитељи треба да раде и говоре, зависи од узраста детата, као и да контролишу сваку ситуацију колико је то могуће.
Мања деца не би требало да се одвајају од родитеља или познатих особа, а адолесценте треба подржавати да се укључе у разне активности помоћи другима, како би имали осећај контроле над ситуацијом.
Такође, неопходно је разговарати с дететом о тренутним потребама (храна, вода, одећа) и тражити да се оне обезбеде.
Не препричавати непријатне догађаје који су се дешавали за време поплаве, нарочито не пред млађом децом. Деца преко десет година могу да разумеју зашто се све десило и о томе причати. Наглашавати да је то природна непогода, а да нико од људи није крив. Потребно је са децом делити информације које су познате о ситуацији, али без претераног појашњавања или описивања детаља.
Са школском децом треба водити разговор о томе како се осећају, о чему размишљају, и о ономе што је могуће да се поправи или промени у датој ситуацији. Треба наглашавати позитивне особине које они имају у ношењу са претходним изазовним ситуацијама. Не обећавати ствари које се не могу испунити.
Не треба причати са децом о томе шта је све могло лоше да се деси. Такође, не треба причати о томе шта ће се дешавати, нарочито уколико није познато. Избегавати разговор о томе како је све уништено, као је све пропало, и слично. Инсистирати на томе да постоје снаге и капацитети код њих самих и целе породице или преживелих, којима се све може поправити свака ситуација касније.
Што пре успостављање одређених рутина око исхране, спавања, дружења са осталом децом, игра. Разговор о враћању у школу је јако важан.
Показивати стрпљење и сензитивност. Не показивати непријатна осећања према деци. На пример, не љутити се уколико стално плачу или се умокравају.
Инсистирати на томе да нису сами, да ће им се помоћи на различите начине, друга деца, људи, волонтери, и слично. Подсећати их на позитивне примере помоћи коју су добијали током евакуације и слично.
Деци не треба давати никакве лекове које не препоручи стручна особа.
Кратка упутства и препоруке на које се одрасли могу ослонити како би у овој ситуацији деци пружили помоћ и подршку и превенирали касније компликације у њиховом функционисању су:
*Информишите дете – На питања детета одговарајте директно, уз давање онолико информација колико дете тражи. Понудите информације прилагођене дететовом узрасту, које ће оно моћи да разуме. Млађа деца ће се задовољити општим информацијама, без много детаља и објашњења, док ће старијој деци и адолесцентима користити детаљније информације како би могли да разумеју узроке који стоје из природних катастрофа. Истовремено, ограничите приступ информацијама путем медија јер поновно подсећање на трагичан догађај може изнова трауматизовати дете. Уместо тога, информације о даљим дешавањима, дозирајте постепени и прилагођено њиховом узрасту. Слушајте их пажљиво, понекад је и то довољно. Износите само чињенице, без нагађања и претпостављања о томе шта би могло да се деси јер би то могло код детета да појача осећања неизвесности и страха. Уколико на неко питање не знате одговор, реците то отворено детету. На крају, најважније је да га уверите да ћете дати све од себе како бисте га заштитили. Немојте подцењивати капацитете детета и мислити да нису свесна тога шта се догодило. Чак и ако су мала, деца “осете” да нешто није у реду.
*Пружите емоционалну подршку – У кризним ситуацијама деца често показују већу потребу да родитељи буду присутни и да им посвете више пажње. Имајте стрпљења за њих и отворено им реците да сте им увек на располагању. Показујте детету љубав и веру колико год можете. Такви облици испољавања ваших осећања могу пружити детету осећај сигурности, дати им дозволу да и они испоље своја осећања и подстаћи их да верују да и поред свега што се догодило и даље има и добрих ствари. Важан је и физички контакт. Грлите, мазите и љубите нарочито млађу децу. То ће им пружити осећај сигурности, заштићености и да су вољени што је од великог значаја у трауматски ситуацијама. Када је реч о старијој деци и адолесцентима, хумор је често средство које може да им помогле да се носе са трауматским искуством. Подржите то. Будите спремни на снажне емоције код деце. Оне су обично краткотрајне. Родитељи и други одрасли могу пружити драгоцени пример како се изборити са интензивним реакцијама. Дозволите да дете испољи своје емоције и не дајте повода да се дете осећа неадекватним зато што их доживљава. Останите смирени колико год је то могуће, али немојте ићи ни у другу крајности и потискивати и негирати емоције. Деца спољашње ситуације и догађаје у великој мери процењују преко реакција одраслих. Уколико је ситауција таква да родитељ није присутан, друга одрасла особа може барем делом надокнадити оно што би пружио родитељ.
*Шта још можете учинити? – Деца и адолесценти често не говоре отворено о својим осећањима. Пратите и посматрајте евентуалне промене у њиховој игри, понашању, апетиту и спавању. Уколико приметите значајна одступања од до сада уобичајеног, посаветујте се са лекаром или психологом.
Колико можете, одржавајте дневну рутину, то је веома важно за доживљај деце да је њихов свет још увек присутан и да функционише. Придржавајте се уобичајеног дневног распореда активности како би дететов дан што више личио на дане пре трауматског догађаја. Укључите дете у породичне ритуале, нпр. одлазак у цркву, на гробље или слично. На тај начин дете ће се осећати да припада и учествује у породичним дешавањима. Не заборавите да су деци и у трауматским ситуацијама неопходна правила и границе по којима треба да функционишу. Обезбедите им то на јасан и доследан начин.
Веома је значајно да у кризним ситуацијама ангажујете сву расположиву социјалну подршку, као што су помоћ пријатеља, рођака, учитеља, наставника, лекара, психолога, волонтера и свих оних за које сматрате да вам могу бити од помоћи.
Потражите професионалну помоћ психолога, психијатра или психотерапеута уколико приметите присуство претходно описаних снажних емоција или других тешкоћа код вашег детета током дужег временског периода, а које ометају његово свакодневно функционисање (спавање, одвајање од родитеља, одлазак у школу итд.).Активно тражити помоћ других - Уколико родитељи не могу сами да се брину о детету, не успевају да контролишу ситуацију и да пруже осећај сигурности детету, потребно је тражити помоћ и савете других људи.
No comments:
Post a Comment